Нови урадак

Јес, није ме било неко време... презаузет сам, знате-већ-чиме. Видећу да ових дана бар окачим неки текст о. Вукашина. До тад - ево најновије, свеже:

Капљице зноја

избијају ми на челу

док

свом снагом

копам

раку

за покојника

и сваким замахом

смрад све јачи

избија из утробе

земље

лешеви заударају

које сам некоћ

закопао

а још се ни распали нису

и једва да има мјеста

за још једног

али биће

и умријеће

смрт

и

смрад

да направе мјеста

свјетлости

животу

но сада ја

мртвац живи

копам

раку

себи

демону

гријеху

смрти

да умрем ја

да не буде мене

да се роди Давид.

Дођи, Свјетлости

дођи, Животе

дођи, Љубави

дођи, Господе.

О Великом посту

У згради одмах поред оне у којој станујем има једна пекара, у коју веома радо одлазим. Власник те пекаре је један врло љубазан човек, коме није циљ само да прода своју робу, него воли да храна муштеријама буде заиста укусна. Трећег дана Великог поста отишао сам код њега да купим хлеб, и питам га успут шта има од питâ, на шта он наброја све врсте посних питâ које има у понуди, и каже како по цео дан једе питу с кромпиром. „А ти постиш?“, кажем ја. „Да, да, постим“, каже он. Ја му на то кажем како у овом посту уље – по типику – не може да се користи свакодневно, а он ми одговара како он ето и не пости као верник, него више за здравље, „мало за детоксикацију организма“. На то сам само слегнуо раменима. Видите, није први пут да неко као разлог за пост наводи „здравље“, „прочишћење тела“ и сличне разлоге. На такво резоновање о посту наилазио сам чак и међу активнијим верницима. Но, таква размишљања човека у време када је Велики пост већ у току свакако мало јаче прену него иначе, и не можемо а да се не позабавимо мало више питањем зашто уопште постимо. Ја лично волим да постим, зато што у томе видим заповест да се борим са палом природом и (углавном) умишљеним „потребама“ тела, те да се концентришем на ону стварну потребу без које нема живота, па макар непрестано јео разну „јаку“ храну од које се у посту уздржавамо. А која је то стварна потреба човека, без које нема живота? Црквеном човеку је одговор одмах и потпуно јасан – сједињење с Христом. А како се сједињујемо с Христом? Одговор је поново јасан по себи – кроз Евхаристију/Причешће. Пост дакле – као ни било шта друго у Цркви – нема никакав смисао, уколико није дубоко уврежен у Тајну над тајнама, како сасвим слободно можемо назвати Евхаристију. А с друге стране све то заједно не би имало свој смисао без Васкрса. Васкрс је централни догађај богослужбене године (односно хришћанског живота уопште), јер је Христос својом смрћу и васкрсењем победио смрт и преобразио је из трагедије у „капију“ ка вечном животу. Ми то пак често заборављамо, јер презаузети свакодневицом смећемо с ума који је то живот којем треба да гравитирамо и који нам је Христос омогућио својом жртвом. Хладимо се и заборављамо чак и да се Васкрсење заиста збило, и да се увек изнова збива за нас. Тако она со којом треба да осољујемо земљу, а која смо заправо ми сами и наши животи („Ви сте со земљи...“ Мт. 5,13), обљутави, разгради се и није више ни за шта „осим да се проспе напоље и да је људи погазе.“ Зато је Црква установила пост као припрему прославе Празника над празницима, као својеврсну „школу покајања“ (прве речи проповеди нашег Господа биле су управо „покајте се“, исто као и у проповеди Пророка и Претече Јована Крститеља), као период у којем се подсећамо свог Циља. Главна сврха Великог поста у раној Цркви била је припрема оглашених за крштење (тада су се људи за крштење морали спремати одређени период времена, и крштавања су обављана у склопу Васкршње литургије), а временом је пост као обавезу прихватила цела Црква – управо јер су људи почели да се „опуштају“ и заборављају своје назначење у Христу. Смисао поста је пак остао исти, јер кроз Васкрс обнављамо своје крштење, своју смрт за страсти овог света и своје рађање за нови живот у Господу, а богослужења у току самог поста нас узводе том обновљењу крштења. Читања делова Старог Завета и друге „крштењске“ карактеристике великопосних богослужења дакле нису никаква „заоставштина“ прошлости из „времена оглашених“, него служе управо за обновљење наше љубави и страдања за Господа. Зато је сасвим јасно да пост по себи не може да постоји ван евхаристијског контекста, нити да буде ограничен само на уздржавање од ове или оне хране. Циљ поста није свакако ни мучење тела, јер су телесност и материја тобоже нешто лоше – напротив, уздржавање од хране је само помоћно средство у борби са страстима које нас спутавају на путу ка Христу. А до Христа не можемо доћи мимо богослужења у Цркви, која су нам извор за напајање духа – молитвама, ума – поукама и читањима из Светог Писма, и срца – љубављу која нас све сједињује у Једно. Све то у себи обједињује Свето Причешће, као једини „пролаз“ ка оном свету у ком „нема бола, ни жалости, ни уздисања, него само живота бесконачног“, а пост нам омогућује да „оперемо“ своје крштењске хаљине и да нам оне засијају светлошћу новог живота која нас чека на крају тунела поста, у Дан Васкрсења.

Зашто идем на литургију?

Пре неких десетак година, када сам постао „црквено активан“, односно кренуо да одлазим на литургију сваке недеље, моје поимање Цркве, учешћа у богослужењима, а и самог хришћанства као таквог било је знатно другачије него данас. Данас (надам се) могу да кажем да сам своје заблуде превазишао. Проблем је међутим у томе што данас добар део људи који долазе чак и сваке недеље на литургију не знају шта је сâм смисао исте, и зашто заправо долазимо у Цркву. Тада, пре тих десетак година, ја сам у Цркву долазио да певам. То је било једина сврха, једини циљ мог доласка – да станем за певницу и певам, да ми буде лепо, да доживим молитвену атмосферу и тако остварим неку „везу с Богом“, не узимајући у обзир друге људе у храму. Додуше, изгарао сам од љубави за Христа, али такав пламен љубави – као и сваки други пламен уосталом – брзо сагори уколико се не потхрањује и не чува од ветрова који нас окружују. За Причешће сам наравно знао, али сам се – као и већ поменути многи – причешћивао само о великим постовима. И видите, ту управо лежи поента нашег битисања у Цркви. Шта је, наиме, оно што хришћанство одваја од ма које друге религије (иако, руку на срце, ја хришћанство не доживљавам као религију, већ као начин живота), и шта је оно што литургију као такву чини другачијом од ма које друге молитве у којој учествује више људи? Управо Причешће – Евхаристија. У Евхаристији нам се даје сам Бог, и то на један потпуно стваран начин, иако ми то не можемо да видимо очима (јер, за наше очи то су хлеб и вино), и Причешћем ми постајемо ћелије Христовог тела. Ми се дакле у Цркву не сабирамо да бисмо стајали раштркани по храму као беживотни кипови који не виде једни друге, него управо да бисмо пројавили себе као Цркву, заједницу, као део Тела Христовог, а то без учешћа у Причешћу није могуће. Неко ће рећи – „али ја нисам достојан!“ – и то ће бити тачно, но – треба имати увек у виду (и никада не заборављати) да нико никад није достојан таквог Дара, као и тога да нас достојнима не чине (само) наша дела, већ пре и изнад свега љубав и милост Божија. А онај ко изгара од љубави за Богом, њему ће и бити циљ да се што чешће сједињује с Њим. Ми смо данас доспели до једног стања у којем је пре свега наглашен страх Божији (и то потпуно погрешно, јер тај страх није страх од Бога, већ страх да ћемо остати без Њега, као кад се бојимо да ћемо остати без вољене особе), а о љубави мало ко и говори, о делатном пројављивању исте тек да не причамо. То опет иде чак толико далеко да се често из возгласа „Са страхом Божијим, вером и љубављу, приступите“ испушта „и љубављу“! Треба се дакле концентрисати на љубав Божију (и према Богу), и схватити да нико није савршен хришћанин, те да је поента у труду. Не можемо дакле сами себе удаљавати од Бога (односно Причешћа) изговорима како нисмо достојни и „не можемо“ да „живимо хришћански“, нарочито ако себе сматрамо црквенима и идемо редовно на богослужења. Не треба бити лењ, треба стати пред огледало, добро се погледати у очи и натерати да мењамо своје рђаве навике за које сматрамо да нас чине мање добрим хришћанима – јер, Христос нас позива да се стално мењамо и преображавамо према Његовом лику (и делу, наравно), а снагу за то и лек да надиђемо чак и саму смрт (које се сви толико плашимо) даје нам управо Он сâм, у својој Чаши спасења. Колико је једноставно посматрати ствари на такав начин, илустроваћу следећим примером: ћерка једног мог познаника – дете има око пет година – на литургији воли да клечи код амвона и посматра свештеника у олтару. На питање оца зашто ту клечи, она је одговорила: „Чекам да изађе Бог и дâ ми хлеба!“ Видите, на једном потпуно исконском нивоу, дете зна да свештеник на литургији изображава Христа (дакле Бога) и да ће јој дати хлеба живога – „Ја сам хљеб живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога хљеба живјеће вавијек; и хљеб који ћу ја дати тијело је моје, које ћу ја дати за живот свијета“ (Јн, 6,51). Треба дакле превазићи људску рационализацију и умовање и посматрати ствар очима детиње, чисте љубави, јер рече Господ: „Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као дјеца, нећете ући у Царство небеско“ (Мт, 18,3). Стога када идете на литургију, осмотрите људе око себе, и схватите да нико у Цркви не стоји сам за себе, него да смо сви делићи једног Тела, и да само заједно и учешћем у Евхаристији чинимо ту целину и пројављујемо себе као хришћане, јер „ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи.“ (Јн, 6,53)

Мало рекламе није на одмет...

Јес' да обично не рекламирам овде ништа... позитивно рецимо, искористићу на овом месту ипак прилику и могућност (ипак је ово мој блог, зар не?) да то учиним. Наиме, сви они који мене знају, знају и за моју везаност за Цркву (некоме се то може свидети или не, но будимо толерантни, ок?). А део моје службе у Цркви је и радијски посао - на станици Архиепископије београдско-карловачке "Слово љубве". Дакле - ко воли, и жели да слуша радио, и да се упозна с оним шта радио ради и емитује, може то да види (и слуша уживо) на веб-сајту радија , као и да нам се придружи на званичној фејсбук групи радија, где качимо редовно обавештења о свему битном везаном за рад радија.

Два пророштва и једна поука...

Ових дана се на једном од два велика црквена форума појавио текст под насловом "Пророштво о будућем безакоњу", који овде доносим у целости, без пресловљавања потребних дијакритичких знакова...

PROROSTVO O BUDUCEM BEZAKONJU

Iz pisma staresine Optinskog skita i novomucenika sv. Anatolija Mladjeg (1922)


Od sada jeresi ce se siriti svuda i obmanuce mnoge ljude. Neprijatelj ljudskog roda ce delovati sa lukavoscu da bi u jeres uvukao, ako je moguce, cak i izabrane.

On nece poceti grubim odbacivanjem dogme o Svetome Duhu, bozanstvu Isusa Hrista i vrlina Majke Bozije, nego ce poceti neprimetno da izopacuje ucenja i pravila Crkve i sam njihov duh, koja su nam predata od strane Svetih Otaca pomocu Svetoga Duha.

Malo njih, samo oni koji su iskusni u duhovnom zivotu, primetice lukavstva neprijatelja. Jeretici ce zgrabiti vlast nad Crkvom i postavice svoje sluge svuda; na pobozne ce se gledati sa prezrenjem. On (Gospod) je rekao, po njihovim plodovima cete ih prepoznati, i, tako, po plodovima i aktivnostima jeretika trudi se da ih razlikujes od istinskih pastira.

Oni su duhovni kradljivci koji pljackaju duhovno stado i oni ce se uvuci u stado (Crkvu), penjuci se nekim drugim putem, upotrebljavajuci nasilje i gazeci bozanske zapovesti. Njih Gospod naziva lopovima (vidi Jn. 10, 1). Zaista, njihov prvi zadatak ce biti proganjanje istinskih pastira, njihovo hapsenje i proterivanje, jer bez ovoga im nece biti moguce da pljackaju stado.

Zato, sine moj, kada u Crkvi vidis ogresenja o svetootacku tradiciju i bozanske zapovesti, o red koji je zaveo Bog, znaj da su se jeretici vec pojavili, iako ce za izvesno vreme prikrivati svoju bezboznost, ili ce neprimetno izopacavati bozansku veru, da bi bolje uspeli u zavodjenju neiskusnih u njihovu mrezu.

Progon ce biti usmeren ne samo protivu pastira, vec protivu svih slugu Bozijih, jer svi oni koji su pod vlascu jeresi ne mogu da podnose poboznost. Po njihovoj nadmenosti i vlastoljublju prepoznaj ove vukove obucene u jagnjece koze. Oni ce biti ogovaraci, izdajice koji ce svuda sejati neprijateljstvo i zlobu; zato je Gospod rekao da ces ih po plodovima poznati. Istinske sluge Bozije su smerni, vole svoga bliznjeg i poslusni su Crkvi.

Kaludjeri ce biti mnogo tlaceni od strane jeretika i monaski zivot ce biti izlozen ruglu. Manastiri ce se prorediti, broj monaha ce se smanjiti, a oni koji ostanu bice izlozeni nasilju. Medjutim, ovi dusmani monaskog zivota koji ce imati samo privid poboznosti, trudice se da privuku monahe na svoju strane obecavajuci im zastitu i zemaljska dobra, a preteci izgonom onima koji im se odupiru.

Ove pretnje ce izazvati veliko ocajanje medju malodusnima, ali ti, sine moj, budi srecan da si ziveo do tog vremena, jer onda ce i verni koji nisu pokazali nikakve vrline, primiti krune samo zato sto su ostali postojani u veri, prema recima Gospodnjim (Mt. 10, 32).

Boj se Gospoda, sine moj. Strahuj da ne izgubis krunu pripremljenu (za tebe), plasi se da te Hristos ne baci u krajnju tamu i vecne muke. Stoj hrabro u veri, i, ako je potrebno, izdrzi progon i druge nevolje, jer Gospod ce biti sa tobom, i sveti mucenici i ispovednici, oni ce sa radoscu posmatrati tvoju borbu.

Ali tesko u to vreme monasima koji se vezu za imovinu i bogatstva, koji su spremni da se, iz zelje za mirom, pokore jereticima. Oni ce uspavati svoju savest, govoreci: "Mi cuvamo i spasavamo manastir i Gospod ce nam oprostiti." Nesrecnici i slepci, uopste ne uzimaju u obzir da ce kroz jeres demoni uci u manastir i onda to nece biti sveti manastir, nego samo zidovi koje ce blagodat napustiti.

Medjutim, Bog je mocniji od neprijatelja i On nece nikada napustiti svoje sluge. Istinski hriscani ce ostati do kraja ovoga veka, samo ce oni izabrati da zive u izolovanim, napustenim mestima. Ne boj se stradanja, nego se boj ubitacne jeresi, jer ona nas lisava blagodati i odvaja nas od Hrista. To je zasto nam je Gospod naredio da jeretika smatramo kao neznabosca i carinika.

I tako, sine moj, ojacaj sebe u blagodati Isusa Hrista. Pozuri da objavis veru, da izdrzis stradanja kao dobar vojnik Hrista (up. II. Tim. 2, 3), Koji je rekao: "Budi vjeran do same smrti, i dacu ti vijenac zivota" (Otk. 10, 2).

Njemu, zajedno sa Ocem i Duhom Svetim, neka je cast, slava i vlast u vekove vekova. Amin.

prevod: prota o. Mateja Matejic

Orthodox Life, br. 3/1993

На то је реаговао један човек ког веома ценим... саставивши своје пророштво:

Пророштво о будућем безумљу

од nishizawe неподобног



Од сада ће се бесмисао, затуцаност и параноја ширити и обманути многе људе.

Мало њих који имају елементарно богословско или било какво друго образовање ће приметити о чему се ради. Незналице, параноици и хистеричне жене преузеће главну реч у манастирима и парохијским Црквама, а на здраве, образоване и нормалне људе ће гледати са презрењем.

Зато, када у Цркви почну да се јављају они који газе све оно што је основа и суштина Православља, и свега онога што нам је сам Христос говорио, знај да је дошло време лудила. Јер ће се у прво време лудило толерисати, под изговором побожности.

Лудило ће бити усмерено против свега смисленог, јер сви они које параноја обузме не могу поднети стварност и чињенице. По њиховом бесу, мржњи, склоности ка осуђивању, одсуству самилости и здравог разума познаћеш их. Истинске слуге Божије су смерни људи, воле ближњег свог и послушни су Цркви.

Калуђери ће постати не најобразованији, већ најзатуцанији људи. Почеће да онима који живе ван манастира намећу сулуде заповести и правила, терајући их да у свету живе као у манастирима, и уместо да буду Светлост Свету, и Со којом ће се свет осолити, постаће распиривачи мржње, пакости и лудила. Под привидом побожности привлачиће људе у манастире, обећавајући им утеху, благодат, љубав и смирење, а храниће их:

уместо Љубављу Христовом - мржњом против свих који су другачији од њих;
уместо кротошћу - гордошћу и осуђивањем свакога ко није као они;
уместо љубављу према своме народу - мржњом према туђем;
уместо радосним ишчекивањем Другог Доласка Христовог - апокалиптичном паранојом;
уместо послушањем црквеној јерархији - бунтовништвом и секташењем;
уместо милосрђем и праштањем - фарисејском строгоћом и ситничавошћу;
уместо светлошћу и знањем - мраком и затуцаношћу.

Све ово ће изазвати велико очајање међу онима који буду желели да у Цркви нађу склониште и спас, и велики број људи ће се разочарати у Цркву, пошто у њој неће успети да нађу мир.

Међутим, истински Хришћани ће остати до краја овога века, једино што ће бити прозивани као јеретици, екуменисти, паписти, протестанти, надмени, гордељивци и како још све не од стране прелешћених, полуделих, параноичних и заслепљених.

И тако, јачајте у себи Љубав Христову, волите једни друге, учите и образујте се, будите добри према свима, волите непријатеље своје, венчавајте се и изродите децу, и не браните им да славе рођендане и да за Нову Годину иду да добију поклон од Деда Мраза, без обзира на то што Деда Мраз не постоји.

Амин.

Е, сад - за оне којима и даље није јасно, ево поука старца Пајсија Светогорца, коју је на све то поставио о. Гаврило Лепавински:

MUVE I PČELE

Starac je govorio: "Iz sopstvenog iskustva znam da se ljudi shodno svom životu mogu podeliti u dve grupe. Treće, nema. Ili čovek pripada prvoj ili drugoj grupi.

Jedna grupa ljudi je slična muvi. Muvu karakteriše to da se uvek spušta na nešto nečisto i prljavo. npr. ako na nekom mestu ima mnogo mirisnog cveća i neka životinja učini nešto nečisto u uglu bašte, muva će leteti iznad te lepe bašte i neće se zaustaviti ni na jednom cvetu. Ona će čim vidi tu nečistotu, na nju da se spusti i počne da rovi po tome. Muva uživa u mirisu koji dolazi od ovoga smeća i ne može od njega da se odvoji. Ako bi imala mogućnost da govori i kada biste je pitali da li u toj bašti ima ruža, ona bi odgovorila da ne znašta tu ima. Ona bi se samo odgovorila: Ja znam gde je smetilište, toaleti, crkotine i razno smeće.

Isto tako biva u životu ljudi koji su slični muvama. To je kategorija ljudi koji uvek negativno misli i u svemu vidi samo negativno, pri čemu istovremeno dobro ne primećuje i ignoriše ga.

Druga kategorija ljudi je slična pčeli. Karakteristično svojstvo pčele je to da ona uvek nešto lepo i mirisno nađe i na tome se zaustavlja. Uzmemo na primer da neko u jednom prljavom prostoru ima vazu sa cvećem. Kada pčela uleti u taj prostor, ona će leteti iznad svega onoga što je nečisto, neće nigde stati, sve dok ne pronađe ovo cveće i na njemu će se zaustaviti. Kada bi mogli pčelu da pitamo da li je videla neki otpad ili drugu nečistoću, ona bi odgovorila da ništa takvo nije primetila. rekla bi da je samo videla hortenzije, ruže i drugo cveće. da je na jednom mestu bio med, a na drugom šećer. Ispostavlja se da ona zna samo za dobro i da nema pojma o nečemu lošem. Upravo tako i ljudi pripadaju ili kategoriji muve ili pčele."

Na kraju je starac dao sledećei zaključak: "Kada me ljude posete, a pri tome druge osuđuju, ispričam im ovu priču i ostavim ih da razmišljaju kojoj kategoriji ljudi pripadaju oni koji druge osuđuju."

Iz pouka Starca Pajsija Svetogorca

Васа Ладачки и мало другачија прича о посту

Иако божићни пост почиње тек за две недеље, решио сам да данас већ поставим један текст оца Вукашина Милићевића (такође објављен у Православном Мисионару), а који на врло занимљив начин говори о посту.

Знате л’ причу о Васи Ладачком?

или: шта треба да зна о посту сваки православни јуноша

Знам да сви знате причу о Васи Ладачком... Снимљен је и филм или филмови, не знам ни сам. Одмах на почетку: уопште ми га није жао! Штавише, није ми ни симпатичан. Мислим, ако ти толико треба да схватиш да је љубав важнија од коња, ливада, златног сата и штапа, па и салаша молићу, онда је кафана заиста једино решење. У егзистенцијалном смислу, мислим... Брате, ваљда си чуо за Ромеа и Јулију?!

Но, оставимо Васу да на миру „откљуца“ своје у кафани. Наша тема је пост. А Прича о Васи Ладачком нам показује колико је пост, као и све оно што је у вези са њим, саморазумљиво начело. Јер прва „ствар(ност)“ везана за пост је љубав. И зато, ако се сетимо шта нам о љубави каже св. апостол Павле у Химни љубави (1 Кор 13), онда нам никакво друго тумачење поста не треба. Међутим, данас ретко ко говори о посту полазећи од Химне љубави. Те дијета, те борба са страстима, те „здравље“, те ово, те оно... Једна кап уља, две капи... Све то јесте добро, у свакоме смислу, али нешто ипак као да недостаје. Јер, ако је заиста све тако, и ако је пост као уздржање од хране и самодисциплиновање један од суштинских израза наше хришћанске вере, како онда да објаснимо зашто увек и свагда не постимо? Да ли је може бити довољно да будемо хришћани само 7, 40, 80, 120 дана у години?

Најпре, није тачно да ми не постимо свагда. У смислу у коме пост означава одрицање зарад служења ближњем у љубави заповест поста важи у сваком тренутку нашега живота. Најснажнија страст, страст која је извор најпогубнијег греха, а то је страст самољубља, побеђује се само и једино оваквим служењем; уздржање од хране има тако само једну и то помоћну функцију: јачање воље која је једино оружје у борби против греха, јер грех је, коначно, пре свега проблем воље.

И зато Васи Ладачком нико није крив за његов животни промашај. И зато је његов крај кукавичка капитулација, патетична жалопојка над самим собом, без макар и једног покушаја да се уђе у борбу.

Али данас, нажалост, чак и Васа Ладачки изгледа као некакав романтични трагичар. Мислим, ипак је он имао „храбрости“ да макар уништи, ако не и победи, једини извор проблема: себе. Због тога му дајемо један поен, који је, наравно, недовољан за победу, али: нек се зна.

Кажу да је појава крупног кадра у кинематографија била основна претпоставка за настанак феномена филмске звезде. Наиме, говоримо о могућности да нечије лице задобије чудовишне димензије, да се сваки његов делић уреже у памћење фасциниране гомиле. Е сад, не би било тако страшно да се остало при филму. Међутим, филмска звезда је постала парадигма „доброг“ у свим сферама друштва: у политици, уметности, чак и религији... А то добро-утицајно-моћно је најчешће један обичан надувани балон, без икаквог стварног садржаја, али ипак, услед готово магијске моћи предимензионираног ничега, неподложан било каквом преиспитивању, да не кажемо одрицању или одустајању. Успети данас значи наметнути другима своју празнину, онај фамозни и овде често помињани персоналити. И управо зато је пост у суштинском смислу данас прогнан, упркос томе што се његове мање битне димензије данас све више хвале као добре, здраве, корисне... И управо зато данас чак и бедни Васа Ладачки изгледа као херој трагедије. И коначно, управо је зато пост данас једини аутентични вид побуне против оваквог света јер се род тај не изгони осим молитвом и постом (Мт 17, 21).