Васкршња беседа о. Вукашина Милићевића

Молитва једна

Господе, хвала ти за дар живота.
Хвала ти за дар љубави.
Хвала ти за све што је добро.
Дај нам снаге.
Дај нам бестрашће.
Дај нам свјетлост.
Помени све људе, па се напосљетку сјети и нас.
Умножи љубав нашу, нека по њој познају да смо род Твој,
Господе, и непријатељи Твоји нека устукну пред пламеном љубави наше.
Амин.

Још један апокалипсис

Уснио сам

да сам

разграђен

све до зрна праха

из којег сам створен

погледах ка небу

и видјех човјека

у бијелој хаљини

сјајнијој од Сунца.

Спусти ми се

у пустињу

ума

и махнувши штапом

својим

зари га у пијесак

и шикну крв из пијеска

и пошкропи му хаљину.

И раздрије он хаљину своју

и отвори се земља

и прогута пијесак

и све зрневље његово.

Био сам у тами три дана

и три ноћи

и би ондје

 плач и хука велика

и многи умријеше у смраду

страха својега,

а у трећи дан

зачу се труба

и отвори се земља

над нама

и стајаше тамо

онај човјек

и муње му сијеваху из очију

а језик му бијаше

двосјекли мач.

И проговори он

гласом трубним

и посијече Ријеч његова

кнезове таме

што му дјецу троваху,

а онда махну руком

и видјех гдје ми се

тијело састави

од најфинијих кристала

и би нови Давид

и проговори Господ

гласом умилним

попут пастирове фруле:

„Стадо моје, не бој се,

јер Царство моје је близу,

и пашњаци његови биће ти

храна и утјеха,

не плачи,

буди постојано.“

И би мрак,

и звијезде падаху

и би ватра велика

што прогута земљу,

и смрт дође поганима

који проклеше Господа,

и видјех Човјека у бијелој хаљини

гдје плаче

и тад се пробудих

у немиру великом

и падох на кољена вапећи:

„Господе, дај ми снаге

да те не одбацим у Онај дан,

Господе, смири душу моју

у часу смрти,

Господе, буди моја мирна лука,

Господе, из буре избави ме,

Господе, одагнај демоне од мене,

Господе, спаси ме!“

Are you sure you want to quit the game?

Као што сам обећао, ево још један текст о. Вукашина из Мисионара... од пре пар бројева - тема броја била је технологија.

ARE YOU SURE YOU WANT TO QUIT THE GAME?

          Ето, сада ја као треба да кажем како су данас људи отуђени и да су за то криве тзв. информационе технологије. Па треба да кажем како је некадашњи живи контакт и однос сада заменио виртуелни, онај у коме уместо стварног човека имате посла са његовом виртуелном копијом, која је, ето, негација његове личности. Па треба да кажем како би било много боље да деца трчкарају за лоптом, уместо да седе испред монитора и акумулирају агресију коју немају куда да испоље, криве кичму и кваре очи итд.... Па треба да кажем како ти сајбер клинци губе некакав морални компас јер играју игрице у којима поене стичеш тако што убијаш, или пре сатиреш, противника.... Сећате се, «генерацијо», Mortal Combat, два клика А, напред, назад и: Fatality! Или како већ...

            Е сад, све се то некако «лепо» уклапа, али ипак, нешто много шкрипи, к`о синоћ око 2, кад се Србијица, сва међ` шљивама, онако слабије потресла. И сад кажу да треба око 10 година да се санира штета од тог слабијег земљотреса, а од претходног слабијег (Мионица 1998) још увек није све санирано. Да ни не помислимо шта би било да није био слабији... Е сад, колико ће требати да се последице овог слабијег шкрипања о отуђењу итд. отклоне...

            На шта мислим:

            Растао сам уз информационе технологије. Себе не сматрам отуђеним. Са више људи сам у виртуелном односу, али не мислим да сам своју способност за упознавање стварног човека тиме на било који начин угрозио. Такође, не пада ми на памет ни да помислим да су они виртуелни, да нису личности, а нисам нешто сигуран да су они други, са којима имам некакав стварнији однос, праве личности. Као клинац, проводио сам доста времена уз игрице, и то често баш оне горе поменуте, али ми никада није пало ни на крај памети да на стварном човеку или живом бићу применим неко од виртуелних искустава.

            Даље:

            Када слушам приче старих о томе како су се стварно некада међусобно односили, подилази ме језа много више неголи у случају овог отуђења. Замисли, каже ми тај и тај како он не памти да га је отац, нити било које од 7-8, деце икада помазио. Како не памти да је мајци рекао ишта нежније од «Жено!», укључујући и !. Како се не сећа да ли је уопште волео оца... Сетим се да су некада људи били спремни да једни друге убијају гледајући се у очи. Како су то чинили верујући да то нису очи човека, него непријатеља, њиховог и Божијег, и да зато у себи треба да потисну свако саосећање како би извршили то добро дело... Можда ће неко рећи да се тиме нису  отуђили, али... Такође, деца нису имала кичму криву од седења, него од тегљења које чега... И живела су у просеку 20-30 година краће од ових метиљавих сајбер клинаца. Можда ће неко рећи да су била срећнија, али то већ залази у спекулације...

            И зашто све то причам?

            Не свиђа ми се све то што носе информационе технологије. Наиме, глупост сваке врсте је добила прилику да се шири неслућеном брзином, као никада до сада. И не само то, него и да се без било каквих последица иживљава на коме хоће. Али ми се још мање свиђа оно што се углавном истиче као алтернатива том отуђењу, јер је у питању оном истинском човеку у нама једнако, ако не и у још већој мери, туђа ствар. И то је оно што тако много шкрипи.

            Не само да нема ничега новог, него нема ни ничега доброг под Сунцем.

            Осим Сунца правде.      

                    

Нови урадак

Јес, није ме било неко време... презаузет сам, знате-већ-чиме. Видећу да ових дана бар окачим неки текст о. Вукашина. До тад - ево најновије, свеже:

Капљице зноја

избијају ми на челу

док

свом снагом

копам

раку

за покојника

и сваким замахом

смрад све јачи

избија из утробе

земље

лешеви заударају

које сам некоћ

закопао

а још се ни распали нису

и једва да има мјеста

за још једног

али биће

и умријеће

смрт

и

смрад

да направе мјеста

свјетлости

животу

но сада ја

мртвац живи

копам

раку

себи

демону

гријеху

смрти

да умрем ја

да не буде мене

да се роди Давид.

Дођи, Свјетлости

дођи, Животе

дођи, Љубави

дођи, Господе.

О Великом посту

У згради одмах поред оне у којој станујем има једна пекара, у коју веома радо одлазим. Власник те пекаре је један врло љубазан човек, коме није циљ само да прода своју робу, него воли да храна муштеријама буде заиста укусна. Трећег дана Великог поста отишао сам код њега да купим хлеб, и питам га успут шта има од питâ, на шта он наброја све врсте посних питâ које има у понуди, и каже како по цео дан једе питу с кромпиром. „А ти постиш?“, кажем ја. „Да, да, постим“, каже он. Ја му на то кажем како у овом посту уље – по типику – не може да се користи свакодневно, а он ми одговара како он ето и не пости као верник, него више за здравље, „мало за детоксикацију организма“. На то сам само слегнуо раменима. Видите, није први пут да неко као разлог за пост наводи „здравље“, „прочишћење тела“ и сличне разлоге. На такво резоновање о посту наилазио сам чак и међу активнијим верницима. Но, таква размишљања човека у време када је Велики пост већ у току свакако мало јаче прену него иначе, и не можемо а да се не позабавимо мало више питањем зашто уопште постимо. Ја лично волим да постим, зато што у томе видим заповест да се борим са палом природом и (углавном) умишљеним „потребама“ тела, те да се концентришем на ону стварну потребу без које нема живота, па макар непрестано јео разну „јаку“ храну од које се у посту уздржавамо. А која је то стварна потреба човека, без које нема живота? Црквеном човеку је одговор одмах и потпуно јасан – сједињење с Христом. А како се сједињујемо с Христом? Одговор је поново јасан по себи – кроз Евхаристију/Причешће. Пост дакле – као ни било шта друго у Цркви – нема никакав смисао, уколико није дубоко уврежен у Тајну над тајнама, како сасвим слободно можемо назвати Евхаристију. А с друге стране све то заједно не би имало свој смисао без Васкрса. Васкрс је централни догађај богослужбене године (односно хришћанског живота уопште), јер је Христос својом смрћу и васкрсењем победио смрт и преобразио је из трагедије у „капију“ ка вечном животу. Ми то пак често заборављамо, јер презаузети свакодневицом смећемо с ума који је то живот којем треба да гравитирамо и који нам је Христос омогућио својом жртвом. Хладимо се и заборављамо чак и да се Васкрсење заиста збило, и да се увек изнова збива за нас. Тако она со којом треба да осољујемо земљу, а која смо заправо ми сами и наши животи („Ви сте со земљи...“ Мт. 5,13), обљутави, разгради се и није више ни за шта „осим да се проспе напоље и да је људи погазе.“ Зато је Црква установила пост као припрему прославе Празника над празницима, као својеврсну „школу покајања“ (прве речи проповеди нашег Господа биле су управо „покајте се“, исто као и у проповеди Пророка и Претече Јована Крститеља), као период у којем се подсећамо свог Циља. Главна сврха Великог поста у раној Цркви била је припрема оглашених за крштење (тада су се људи за крштење морали спремати одређени период времена, и крштавања су обављана у склопу Васкршње литургије), а временом је пост као обавезу прихватила цела Црква – управо јер су људи почели да се „опуштају“ и заборављају своје назначење у Христу. Смисао поста је пак остао исти, јер кроз Васкрс обнављамо своје крштење, своју смрт за страсти овог света и своје рађање за нови живот у Господу, а богослужења у току самог поста нас узводе том обновљењу крштења. Читања делова Старог Завета и друге „крштењске“ карактеристике великопосних богослужења дакле нису никаква „заоставштина“ прошлости из „времена оглашених“, него служе управо за обновљење наше љубави и страдања за Господа. Зато је сасвим јасно да пост по себи не може да постоји ван евхаристијског контекста, нити да буде ограничен само на уздржавање од ове или оне хране. Циљ поста није свакако ни мучење тела, јер су телесност и материја тобоже нешто лоше – напротив, уздржавање од хране је само помоћно средство у борби са страстима које нас спутавају на путу ка Христу. А до Христа не можемо доћи мимо богослужења у Цркви, која су нам извор за напајање духа – молитвама, ума – поукама и читањима из Светог Писма, и срца – љубављу која нас све сједињује у Једно. Све то у себи обједињује Свето Причешће, као једини „пролаз“ ка оном свету у ком „нема бола, ни жалости, ни уздисања, него само живота бесконачног“, а пост нам омогућује да „оперемо“ своје крштењске хаљине и да нам оне засијају светлошћу новог живота која нас чека на крају тунела поста, у Дан Васкрсења.

Зашто идем на литургију?

Пре неких десетак година, када сам постао „црквено активан“, односно кренуо да одлазим на литургију сваке недеље, моје поимање Цркве, учешћа у богослужењима, а и самог хришћанства као таквог било је знатно другачије него данас. Данас (надам се) могу да кажем да сам своје заблуде превазишао. Проблем је међутим у томе што данас добар део људи који долазе чак и сваке недеље на литургију не знају шта је сâм смисао исте, и зашто заправо долазимо у Цркву. Тада, пре тих десетак година, ја сам у Цркву долазио да певам. То је било једина сврха, једини циљ мог доласка – да станем за певницу и певам, да ми буде лепо, да доживим молитвену атмосферу и тако остварим неку „везу с Богом“, не узимајући у обзир друге људе у храму. Додуше, изгарао сам од љубави за Христа, али такав пламен љубави – као и сваки други пламен уосталом – брзо сагори уколико се не потхрањује и не чува од ветрова који нас окружују. За Причешће сам наравно знао, али сам се – као и већ поменути многи – причешћивао само о великим постовима. И видите, ту управо лежи поента нашег битисања у Цркви. Шта је, наиме, оно што хришћанство одваја од ма које друге религије (иако, руку на срце, ја хришћанство не доживљавам као религију, већ као начин живота), и шта је оно што литургију као такву чини другачијом од ма које друге молитве у којој учествује више људи? Управо Причешће – Евхаристија. У Евхаристији нам се даје сам Бог, и то на један потпуно стваран начин, иако ми то не можемо да видимо очима (јер, за наше очи то су хлеб и вино), и Причешћем ми постајемо ћелије Христовог тела. Ми се дакле у Цркву не сабирамо да бисмо стајали раштркани по храму као беживотни кипови који не виде једни друге, него управо да бисмо пројавили себе као Цркву, заједницу, као део Тела Христовог, а то без учешћа у Причешћу није могуће. Неко ће рећи – „али ја нисам достојан!“ – и то ће бити тачно, но – треба имати увек у виду (и никада не заборављати) да нико никад није достојан таквог Дара, као и тога да нас достојнима не чине (само) наша дела, већ пре и изнад свега љубав и милост Божија. А онај ко изгара од љубави за Богом, њему ће и бити циљ да се што чешће сједињује с Њим. Ми смо данас доспели до једног стања у којем је пре свега наглашен страх Божији (и то потпуно погрешно, јер тај страх није страх од Бога, већ страх да ћемо остати без Њега, као кад се бојимо да ћемо остати без вољене особе), а о љубави мало ко и говори, о делатном пројављивању исте тек да не причамо. То опет иде чак толико далеко да се често из возгласа „Са страхом Божијим, вером и љубављу, приступите“ испушта „и љубављу“! Треба се дакле концентрисати на љубав Божију (и према Богу), и схватити да нико није савршен хришћанин, те да је поента у труду. Не можемо дакле сами себе удаљавати од Бога (односно Причешћа) изговорима како нисмо достојни и „не можемо“ да „живимо хришћански“, нарочито ако себе сматрамо црквенима и идемо редовно на богослужења. Не треба бити лењ, треба стати пред огледало, добро се погледати у очи и натерати да мењамо своје рђаве навике за које сматрамо да нас чине мање добрим хришћанима – јер, Христос нас позива да се стално мењамо и преображавамо према Његовом лику (и делу, наравно), а снагу за то и лек да надиђемо чак и саму смрт (које се сви толико плашимо) даје нам управо Он сâм, у својој Чаши спасења. Колико је једноставно посматрати ствари на такав начин, илустроваћу следећим примером: ћерка једног мог познаника – дете има око пет година – на литургији воли да клечи код амвона и посматра свештеника у олтару. На питање оца зашто ту клечи, она је одговорила: „Чекам да изађе Бог и дâ ми хлеба!“ Видите, на једном потпуно исконском нивоу, дете зна да свештеник на литургији изображава Христа (дакле Бога) и да ће јој дати хлеба живога – „Ја сам хљеб живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога хљеба живјеће вавијек; и хљеб који ћу ја дати тијело је моје, које ћу ја дати за живот свијета“ (Јн, 6,51). Треба дакле превазићи људску рационализацију и умовање и посматрати ствар очима детиње, чисте љубави, јер рече Господ: „Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као дјеца, нећете ући у Царство небеско“ (Мт, 18,3). Стога када идете на литургију, осмотрите људе око себе, и схватите да нико у Цркви не стоји сам за себе, него да смо сви делићи једног Тела, и да само заједно и учешћем у Евхаристији чинимо ту целину и пројављујемо себе као хришћане, јер „ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи.“ (Јн, 6,53)