субота, 27. новембар 2010.

Два пророштва и једна поука...

Ових дана се на једном од два велика црквена форума појавио текст под насловом "Пророштво о будућем безакоњу", који овде доносим у целости, без пресловљавања потребних дијакритичких знакова...

PROROSTVO O BUDUCEM BEZAKONJU

Iz pisma staresine Optinskog skita i novomucenika sv. Anatolija Mladjeg (1922)


Od sada jeresi ce se siriti svuda i obmanuce mnoge ljude. Neprijatelj ljudskog roda ce delovati sa lukavoscu da bi u jeres uvukao, ako je moguce, cak i izabrane.

On nece poceti grubim odbacivanjem dogme o Svetome Duhu, bozanstvu Isusa Hrista i vrlina Majke Bozije, nego ce poceti neprimetno da izopacuje ucenja i pravila Crkve i sam njihov duh, koja su nam predata od strane Svetih Otaca pomocu Svetoga Duha.

Malo njih, samo oni koji su iskusni u duhovnom zivotu, primetice lukavstva neprijatelja. Jeretici ce zgrabiti vlast nad Crkvom i postavice svoje sluge svuda; na pobozne ce se gledati sa prezrenjem. On (Gospod) je rekao, po njihovim plodovima cete ih prepoznati, i, tako, po plodovima i aktivnostima jeretika trudi se da ih razlikujes od istinskih pastira.

Oni su duhovni kradljivci koji pljackaju duhovno stado i oni ce se uvuci u stado (Crkvu), penjuci se nekim drugim putem, upotrebljavajuci nasilje i gazeci bozanske zapovesti. Njih Gospod naziva lopovima (vidi Jn. 10, 1). Zaista, njihov prvi zadatak ce biti proganjanje istinskih pastira, njihovo hapsenje i proterivanje, jer bez ovoga im nece biti moguce da pljackaju stado.

Zato, sine moj, kada u Crkvi vidis ogresenja o svetootacku tradiciju i bozanske zapovesti, o red koji je zaveo Bog, znaj da su se jeretici vec pojavili, iako ce za izvesno vreme prikrivati svoju bezboznost, ili ce neprimetno izopacavati bozansku veru, da bi bolje uspeli u zavodjenju neiskusnih u njihovu mrezu.

Progon ce biti usmeren ne samo protivu pastira, vec protivu svih slugu Bozijih, jer svi oni koji su pod vlascu jeresi ne mogu da podnose poboznost. Po njihovoj nadmenosti i vlastoljublju prepoznaj ove vukove obucene u jagnjece koze. Oni ce biti ogovaraci, izdajice koji ce svuda sejati neprijateljstvo i zlobu; zato je Gospod rekao da ces ih po plodovima poznati. Istinske sluge Bozije su smerni, vole svoga bliznjeg i poslusni su Crkvi.

Kaludjeri ce biti mnogo tlaceni od strane jeretika i monaski zivot ce biti izlozen ruglu. Manastiri ce se prorediti, broj monaha ce se smanjiti, a oni koji ostanu bice izlozeni nasilju. Medjutim, ovi dusmani monaskog zivota koji ce imati samo privid poboznosti, trudice se da privuku monahe na svoju strane obecavajuci im zastitu i zemaljska dobra, a preteci izgonom onima koji im se odupiru.

Ove pretnje ce izazvati veliko ocajanje medju malodusnima, ali ti, sine moj, budi srecan da si ziveo do tog vremena, jer onda ce i verni koji nisu pokazali nikakve vrline, primiti krune samo zato sto su ostali postojani u veri, prema recima Gospodnjim (Mt. 10, 32).

Boj se Gospoda, sine moj. Strahuj da ne izgubis krunu pripremljenu (za tebe), plasi se da te Hristos ne baci u krajnju tamu i vecne muke. Stoj hrabro u veri, i, ako je potrebno, izdrzi progon i druge nevolje, jer Gospod ce biti sa tobom, i sveti mucenici i ispovednici, oni ce sa radoscu posmatrati tvoju borbu.

Ali tesko u to vreme monasima koji se vezu za imovinu i bogatstva, koji su spremni da se, iz zelje za mirom, pokore jereticima. Oni ce uspavati svoju savest, govoreci: "Mi cuvamo i spasavamo manastir i Gospod ce nam oprostiti." Nesrecnici i slepci, uopste ne uzimaju u obzir da ce kroz jeres demoni uci u manastir i onda to nece biti sveti manastir, nego samo zidovi koje ce blagodat napustiti.

Medjutim, Bog je mocniji od neprijatelja i On nece nikada napustiti svoje sluge. Istinski hriscani ce ostati do kraja ovoga veka, samo ce oni izabrati da zive u izolovanim, napustenim mestima. Ne boj se stradanja, nego se boj ubitacne jeresi, jer ona nas lisava blagodati i odvaja nas od Hrista. To je zasto nam je Gospod naredio da jeretika smatramo kao neznabosca i carinika.

I tako, sine moj, ojacaj sebe u blagodati Isusa Hrista. Pozuri da objavis veru, da izdrzis stradanja kao dobar vojnik Hrista (up. II. Tim. 2, 3), Koji je rekao: "Budi vjeran do same smrti, i dacu ti vijenac zivota" (Otk. 10, 2).

Njemu, zajedno sa Ocem i Duhom Svetim, neka je cast, slava i vlast u vekove vekova. Amin.

prevod: prota o. Mateja Matejic

Orthodox Life, br. 3/1993

На то је реаговао један човек ког веома ценим... саставивши своје пророштво:

Пророштво о будућем безумљу

од nishizawe неподобног



Од сада ће се бесмисао, затуцаност и параноја ширити и обманути многе људе.

Мало њих који имају елементарно богословско или било какво друго образовање ће приметити о чему се ради. Незналице, параноици и хистеричне жене преузеће главну реч у манастирима и парохијским Црквама, а на здраве, образоване и нормалне људе ће гледати са презрењем.

Зато, када у Цркви почну да се јављају они који газе све оно што је основа и суштина Православља, и свега онога што нам је сам Христос говорио, знај да је дошло време лудила. Јер ће се у прво време лудило толерисати, под изговором побожности.

Лудило ће бити усмерено против свега смисленог, јер сви они које параноја обузме не могу поднети стварност и чињенице. По њиховом бесу, мржњи, склоности ка осуђивању, одсуству самилости и здравог разума познаћеш их. Истинске слуге Божије су смерни људи, воле ближњег свог и послушни су Цркви.

Калуђери ће постати не најобразованији, већ најзатуцанији људи. Почеће да онима који живе ван манастира намећу сулуде заповести и правила, терајући их да у свету живе као у манастирима, и уместо да буду Светлост Свету, и Со којом ће се свет осолити, постаће распиривачи мржње, пакости и лудила. Под привидом побожности привлачиће људе у манастире, обећавајући им утеху, благодат, љубав и смирење, а храниће их:

уместо Љубављу Христовом - мржњом против свих који су другачији од њих;
уместо кротошћу - гордошћу и осуђивањем свакога ко није као они;
уместо љубављу према своме народу - мржњом према туђем;
уместо радосним ишчекивањем Другог Доласка Христовог - апокалиптичном паранојом;
уместо послушањем црквеној јерархији - бунтовништвом и секташењем;
уместо милосрђем и праштањем - фарисејском строгоћом и ситничавошћу;
уместо светлошћу и знањем - мраком и затуцаношћу.

Све ово ће изазвати велико очајање међу онима који буду желели да у Цркви нађу склониште и спас, и велики број људи ће се разочарати у Цркву, пошто у њој неће успети да нађу мир.

Међутим, истински Хришћани ће остати до краја овога века, једино што ће бити прозивани као јеретици, екуменисти, паписти, протестанти, надмени, гордељивци и како још све не од стране прелешћених, полуделих, параноичних и заслепљених.

И тако, јачајте у себи Љубав Христову, волите једни друге, учите и образујте се, будите добри према свима, волите непријатеље своје, венчавајте се и изродите децу, и не браните им да славе рођендане и да за Нову Годину иду да добију поклон од Деда Мраза, без обзира на то што Деда Мраз не постоји.

Амин.

Е, сад - за оне којима и даље није јасно, ево поука старца Пајсија Светогорца, коју је на све то поставио о. Гаврило Лепавински:

MUVE I PČELE

Starac je govorio: "Iz sopstvenog iskustva znam da se ljudi shodno svom životu mogu podeliti u dve grupe. Treće, nema. Ili čovek pripada prvoj ili drugoj grupi.

Jedna grupa ljudi je slična muvi. Muvu karakteriše to da se uvek spušta na nešto nečisto i prljavo. npr. ako na nekom mestu ima mnogo mirisnog cveća i neka životinja učini nešto nečisto u uglu bašte, muva će leteti iznad te lepe bašte i neće se zaustaviti ni na jednom cvetu. Ona će čim vidi tu nečistotu, na nju da se spusti i počne da rovi po tome. Muva uživa u mirisu koji dolazi od ovoga smeća i ne može od njega da se odvoji. Ako bi imala mogućnost da govori i kada biste je pitali da li u toj bašti ima ruža, ona bi odgovorila da ne znašta tu ima. Ona bi se samo odgovorila: Ja znam gde je smetilište, toaleti, crkotine i razno smeće.

Isto tako biva u životu ljudi koji su slični muvama. To je kategorija ljudi koji uvek negativno misli i u svemu vidi samo negativno, pri čemu istovremeno dobro ne primećuje i ignoriše ga.

Druga kategorija ljudi je slična pčeli. Karakteristično svojstvo pčele je to da ona uvek nešto lepo i mirisno nađe i na tome se zaustavlja. Uzmemo na primer da neko u jednom prljavom prostoru ima vazu sa cvećem. Kada pčela uleti u taj prostor, ona će leteti iznad svega onoga što je nečisto, neće nigde stati, sve dok ne pronađe ovo cveće i na njemu će se zaustaviti. Kada bi mogli pčelu da pitamo da li je videla neki otpad ili drugu nečistoću, ona bi odgovorila da ništa takvo nije primetila. rekla bi da je samo videla hortenzije, ruže i drugo cveće. da je na jednom mestu bio med, a na drugom šećer. Ispostavlja se da ona zna samo za dobro i da nema pojma o nečemu lošem. Upravo tako i ljudi pripadaju ili kategoriji muve ili pčele."

Na kraju je starac dao sledećei zaključak: "Kada me ljude posete, a pri tome druge osuđuju, ispričam im ovu priču i ostavim ih da razmišljaju kojoj kategoriji ljudi pripadaju oni koji druge osuđuju."

Iz pouka Starca Pajsija Svetogorca

недеља, 14. новембар 2010.

Васа Ладачки и мало другачија прича о посту

Иако божићни пост почиње тек за две недеље, решио сам да данас већ поставим један текст оца Вукашина Милићевића (такође објављен у Православном Мисионару), а који на врло занимљив начин говори о посту.

Знате лпричу о Васи Ладачком?

или: шта треба да зна о посту сваки православни јуноша

Знам да сви знате причу о Васи Ладачком... Снимљен је и филм или филмови, не знам ни сам. Одмах на почетку: уопште ми га није жао! Штавише, није ми ни симпатичан. Мислим, ако ти толико треба да схватиш да је љубав важнија од коња, ливада, златног сата и штапа, па и салаша молићу, онда је кафана заиста једино решење. У егзистенцијалном смислу, мислим... Брате, ваљда си чуо за Ромеа и Јулију?!

Но, оставимо Васу да на миру „откљуца“ своје у кафани. Наша тема је пост. А Прича о Васи Ладачком нам показује колико је пост, као и све оно што је у вези са њим, саморазумљиво начело. Јер прва „ствар(ност)“ везана за пост је љубав. И зато, ако се сетимо шта нам о љубави каже св. апостол Павле у Химни љубави (1 Кор 13), онда нам никакво друго тумачење поста не треба. Међутим, данас ретко ко говори о посту полазећи од Химне љубави. Те дијета, те борба са страстима, те „здравље“, те ово, те оно... Једна кап уља, две капи... Све то јесте добро, у свакоме смислу, али нешто ипак као да недостаје. Јер, ако је заиста све тако, и ако је пост као уздржање од хране и самодисциплиновање један од суштинских израза наше хришћанске вере, како онда да објаснимо зашто увек и свагда не постимо? Да ли је може бити довољно да будемо хришћани само 7, 40, 80, 120 дана у години?

Најпре, није тачно да ми не постимо свагда. У смислу у коме пост означава одрицање зарад служења ближњем у љубави заповест поста важи у сваком тренутку нашега живота. Најснажнија страст, страст која је извор најпогубнијег греха, а то је страст самољубља, побеђује се само и једино оваквим служењем; уздржање од хране има тако само једну и то помоћну функцију: јачање воље која је једино оружје у борби против греха, јер грех је, коначно, пре свега проблем воље.

И зато Васи Ладачком нико није крив за његов животни промашај. И зато је његов крај кукавичка капитулација, патетична жалопојка над самим собом, без макар и једног покушаја да се уђе у борбу.

Али данас, нажалост, чак и Васа Ладачки изгледа као некакав романтични трагичар. Мислим, ипак је он имао „храбрости“ да макар уништи, ако не и победи, једини извор проблема: себе. Због тога му дајемо један поен, који је, наравно, недовољан за победу, али: нек се зна.

Кажу да је појава крупног кадра у кинематографија била основна претпоставка за настанак феномена филмске звезде. Наиме, говоримо о могућности да нечије лице задобије чудовишне димензије, да се сваки његов делић уреже у памћење фасциниране гомиле. Е сад, не би било тако страшно да се остало при филму. Међутим, филмска звезда је постала парадигма „доброг“ у свим сферама друштва: у политици, уметности, чак и религији... А то добро-утицајно-моћно је најчешће један обичан надувани балон, без икаквог стварног садржаја, али ипак, услед готово магијске моћи предимензионираног ничега, неподложан било каквом преиспитивању, да не кажемо одрицању или одустајању. Успети данас значи наметнути другима своју празнину, онај фамозни и овде често помињани персоналити. И управо зато је пост у суштинском смислу данас прогнан, упркос томе што се његове мање битне димензије данас све више хвале као добре, здраве, корисне... И управо зато данас чак и бедни Васа Ладачки изгледа као херој трагедије. И коначно, управо је зато пост данас једини аутентични вид побуне против оваквог света јер се род тај не изгони осим молитвом и постом (Мт 17, 21).

понедељак, 8. новембар 2010.

La Cucaracha!

Као што сам обећао, следи још један текст оца Вукашина Милићевића, објављен у Православном Мисионару у броју за март/април 2008. Текст говори о нашем преображавању у Христу. Но, погледајте сами.

La Cucaracha

Враћамо се персоналитију.

А где си упознала оног твог дечка... Чела, Ћела... како беше? Није читко... Он је беше имао неке везе са криминалом, рекао је Смешљивко хладним тоном. Молим вас, рече Паметница, то је непримерено питање. Потом му је хитро отела папире са припремљеним питањима; један је бацила, други поцепала, за трећи ауторитативно рекла Е ово може... Какав персоналити!

* * *

Кафка у приповетци Преображај описује човека који се у сну претворио у бубу. Пошто се пробудио, његова прва брига није била да се у потпуности ослободи тог стања; штавише, све до краја његовог инскетоидног живота, нити он, нити његови укућани ниједном неће поставити питање о евентуалном разлогу његовог преображаја?! Будући да је као човек заспао лежећи на леђима, што је за једну бубу изузетно непријатан положај, његова прва брига је како да се окрене, како да се «врати» у «нормално» стање инсекта. Човек се, наиме, помирио са стањем своје инсектоидности, са чињеницом да је буба, и то у тој мери да мање-више прихвата постепено све израженију нетрпељивост најближе породице, нетрпељивост која не води само уништењу последњег трага људскости у њему, већ и до његове биолошке смрти – и то од глади!

* * *

Ова приповетка указује на саму срж хришћанског учења о човеку и греху. Наиме, свима нама је добро позната прича о прародитељском греху из прве библијске књиге, Књиге Постања. У питању је изузетна анализа – и то етиолошка – феномена инсектоидности Грегора Самсе[1]. Наиме, Бог је потпуно отворено рекао Адаму и Еви да не једу од дрвета познања добра и зла јер ће умрети. И заиста: узрок и почетак сваког отуђења и страха, сваке инсектоидности у човечијем бићу, као и заједнички именитељ свега тога, јесте смрт. Што је још невероватније, људи су смрт прихватили као природну, баш као и момак из Кафкине приче своје ново стање. Адам и Ева, наиме, нису послушали Бога – мислили су да он има некакве задње мисли, како им је сугерисала змија. И...

Управо овде суочавамо се са догађајем означеним као Пад. И то не само један пад – овде се заправо ради о низу падова. Међутим, уместо да (како би за нас било очекивано) Адама сустигне некаква казна, Бог му још неколико пута даје шансу. Бог, наиме, даје шансу људима да увиде како није једини проблем у томе што су леђима окренути земљи, већ у томе што желе да постану бубе. Сетимо се приче: Бог шета по Рају и тражи Адама, а он се, управо попут бубе, крије. Бог га пита шта је урадио, а Адам, ни мање ни више, постајући сада и умом буба, окривљује Бога за сопствени грех: жена коју си ми ТИ ДАО... Дакле, тријумф греха је да сваки облик личне одговорности буде искључен. Зашто? Управо зато што нам одговорност указује да без наших ближњих нема ни нас самих. У том контексту, оно што у вези са Кафкином причом истовремено и фасцинира и плаши, јесте чињеница да је много стравичнија појава унутрашње инсектоидности других чланова породице Самса, неголи сам Грегоров преображај.

* * *

Како да се Адам ослободи последица Пада?

Изгледа да решење није у негирању чињенице да је Грегор постао буба. Другим речима, можете бацати и цепати папире до миле воље, пљувати онога ко поставља питање, али то неће променити чињеницу да ми нисмо оно што мислимо и желимо да други мисле о нама – да ми нисмо онај персоналити који покушавамо да истакнемо.

Управо супротно: поента је у томе да се суочимо са чињеницом да јесмо постали бубе. Поента је да, иако прихватамо чињеницу да по телу заиста јесмо постали бубе, тиме не прихватамо и логику буба или вредности њиховог инсектског света: наиме, можда и можемо бити фасцинирани снагом буба које померају изузетно велике гомиле животињског измета, али....

Следствено томе, поента је у томе да не тражимо и не тежимо сакривању овог или оног инсектског проблемчића, ове или оне мрље на нашем умишљеном персоналитију, већ промени целокупног нашег инсектоидног бића. Или, коначно, откривању нашег истинског и свима нама заједничког персоналитија. У супротном, увек ће бити да homo homini blatta est[2]. А зна се шта се ради са бубашвабама...

* * *

Св. апостол Павле у својој Првој посланици Коринћанима (15) управо у контексту такве спасоносне промене говори о својеврсном пресаздању (поновном стварању човека). Али рећи ће неко: како ће устати мртви? И у каквом ће телу доћи? Безумниче, оно што ти сејеш неће оживети ако не умре. И што сејеш, не сејеш тело које ће настати, него голо зрно... А Бог му даје тело како хоће... Јер треба ово распадљиво да се обуче у нераспадљивост, и ово смртно да се обуче у бесмртност.

Пресаздање-поновно стварање све твари и човека је стога основна порука вере у тајну Крста и Васкрсења Господњег.



[1] Главни лик приповетке Преображај.

[2] Човек је човеку буба-шваба.