субота, 19. март 2011.

Зашто идем на литургију?

Пре неких десетак година, када сам постао „црквено активан“, односно кренуо да одлазим на литургију сваке недеље, моје поимање Цркве, учешћа у богослужењима, а и самог хришћанства као таквог било је знатно другачије него данас. Данас (надам се) могу да кажем да сам своје заблуде превазишао. Проблем је међутим у томе што данас добар део људи који долазе чак и сваке недеље на литургију не знају шта је сâм смисао исте, и зашто заправо долазимо у Цркву. Тада, пре тих десетак година, ја сам у Цркву долазио да певам. То је било једина сврха, једини циљ мог доласка – да станем за певницу и певам, да ми буде лепо, да доживим молитвену атмосферу и тако остварим неку „везу с Богом“, не узимајући у обзир друге људе у храму. Додуше, изгарао сам од љубави за Христа, али такав пламен љубави – као и сваки други пламен уосталом – брзо сагори уколико се не потхрањује и не чува од ветрова који нас окружују. За Причешће сам наравно знао, али сам се – као и већ поменути многи – причешћивао само о великим постовима. И видите, ту управо лежи поента нашег битисања у Цркви. Шта је, наиме, оно што хришћанство одваја од ма које друге религије (иако, руку на срце, ја хришћанство не доживљавам као религију, већ као начин живота), и шта је оно што литургију као такву чини другачијом од ма које друге молитве у којој учествује више људи? Управо Причешће – Евхаристија. У Евхаристији нам се даје сам Бог, и то на један потпуно стваран начин, иако ми то не можемо да видимо очима (јер, за наше очи то су хлеб и вино), и Причешћем ми постајемо ћелије Христовог тела. Ми се дакле у Цркву не сабирамо да бисмо стајали раштркани по храму као беживотни кипови који не виде једни друге, него управо да бисмо пројавили себе као Цркву, заједницу, као део Тела Христовог, а то без учешћа у Причешћу није могуће. Неко ће рећи – „али ја нисам достојан!“ – и то ће бити тачно, но – треба имати увек у виду (и никада не заборављати) да нико никад није достојан таквог Дара, као и тога да нас достојнима не чине (само) наша дела, већ пре и изнад свега љубав и милост Божија. А онај ко изгара од љубави за Богом, њему ће и бити циљ да се што чешће сједињује с Њим. Ми смо данас доспели до једног стања у којем је пре свега наглашен страх Божији (и то потпуно погрешно, јер тај страх није страх од Бога, већ страх да ћемо остати без Њега, као кад се бојимо да ћемо остати без вољене особе), а о љубави мало ко и говори, о делатном пројављивању исте тек да не причамо. То опет иде чак толико далеко да се често из возгласа „Са страхом Божијим, вером и љубављу, приступите“ испушта „и љубављу“! Треба се дакле концентрисати на љубав Божију (и према Богу), и схватити да нико није савршен хришћанин, те да је поента у труду. Не можемо дакле сами себе удаљавати од Бога (односно Причешћа) изговорима како нисмо достојни и „не можемо“ да „живимо хришћански“, нарочито ако себе сматрамо црквенима и идемо редовно на богослужења. Не треба бити лењ, треба стати пред огледало, добро се погледати у очи и натерати да мењамо своје рђаве навике за које сматрамо да нас чине мање добрим хришћанима – јер, Христос нас позива да се стално мењамо и преображавамо према Његовом лику (и делу, наравно), а снагу за то и лек да надиђемо чак и саму смрт (које се сви толико плашимо) даје нам управо Он сâм, у својој Чаши спасења. Колико је једноставно посматрати ствари на такав начин, илустроваћу следећим примером: ћерка једног мог познаника – дете има око пет година – на литургији воли да клечи код амвона и посматра свештеника у олтару. На питање оца зашто ту клечи, она је одговорила: „Чекам да изађе Бог и дâ ми хлеба!“ Видите, на једном потпуно исконском нивоу, дете зна да свештеник на литургији изображава Христа (дакле Бога) и да ће јој дати хлеба живога – „Ја сам хљеб живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога хљеба живјеће вавијек; и хљеб који ћу ја дати тијело је моје, које ћу ја дати за живот свијета“ (Јн, 6,51). Треба дакле превазићи људску рационализацију и умовање и посматрати ствар очима детиње, чисте љубави, јер рече Господ: Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као дјеца, нећете ући у Царство небеско“ (Мт, 18,3). Стога када идете на литургију, осмотрите људе око себе, и схватите да нико у Цркви не стоји сам за себе, него да смо сви делићи једног Тела, и да само заједно и учешћем у Евхаристији чинимо ту целину и пројављујемо себе као хришћане, јер „ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи.“ (Јн, 6,53)

Нема коментара:

Постави коментар