Ој бадњаче, бадњаче!

Данас је Бадњи дан. И мимо свих као камен чврстих верских убеђења милијарди Срба и СрБкиња на овој планети Богом нам даној, данас у том контексту није 6. јануар. Данас је 24. децембар. 2013. године. И не, није то никакав „католички бадњи дан“, јер је Бадњи дан 24. децембра по ма ком календару да га славите. А уосталом, ни не постоји неки посебан „католички Божић“, то је исти празник, само га не славимо по истом календару. А вредело би имати и у виду да га не славимо по истом календару као већина  осталих Православних Цркава (помесних). Оне (скоро све) су, наиме, на „новом“ календару. Но стој, стоп, не залећите се - нису на „папином“, Грегоријанском, него на реформисаном Јулијанском. А према многим изворима, тај реформисани Јулијански је заправо Миланковићев календар. То поткрепљују разни извори, између осталог Миланковић сам, а они који тврде да су остале Православне Цркве на Грегоријанском не наводе никакве посебне изворе. Но, календар је тема за неки други дан, неки други (кон)текст. Вратићемо се на то, обећавам. Имајте само у виду да је пресмешно да је некоме дражи „многобожачки“ Јулијански него „хришћански“ Грегоријански календар.

Ових дана по Београду (па и код мене на Карабурми) на све стране ничу људи који продају бадњаке на улици. Пар гранчица, евентуално у кесици пар ораха, нешто жита и тако тих ђаконија. На интернету се појавила чак и слика из неког супермаркета - спакован бадњак, фабрички освештан (као свеће које купујете у црквеним продавницама). Саблазан, човече! Како то, бадњак у супермаркету, и то још освештан?! Как'а је то традиција, треба ићи у цик зоре у шуму да се лепо сече, домаћински! Уз то се појављују и статуси који критикују „помодарце“ који трче на пијацу да купе бадњак.

И ту долазимо и до разлога зашто сам решио да прекинем паузу на овом блогу и поново пишем. У последњих неколико година све чешће имам утисак да СПЦ хришћанство види као нешто искључиво рурално и да се игнорише све што није село, фолклор, народна ношња, сеоска традиција, „етно“. Не сећам се ниједне црквене приредбе, а да је у „културно-уметничком програму“ било нечега што није „етно“ и фолклор, или да је било само тога другачијег. Чак ни у најурбанијим епархијама. У том духу је и упутство како се проводи данашњи дан, које може да се нађе на најразноразнијим сајтовима који се баве датом тематиком. Ево рецимо шта каже чланак на Википедији:

Рано ујутру на Бадњи дан, по могућности прије изласка сунца, домаћин са неколико мушких чланова породице одлази у шуму да сијече бадњак. Група свој полазак објављује пуцањем из пушака и прангија. За бадњак се најчешће бира цер, а у недостатку цера избор обично пада на друге храстове. Рјеђе се употребљавају неке друге врсте дрвета; у источној Србији то могу бити буква, крушка, дуња, граб и шљива. У предјелима Црногорског приморја гдје нема храстова, користе се маслина, ловор, бријест или магиња (планика). Гледа се да дрво буде младо, право и неоштећено. Понегдје се бадњак више цијени ако је неопажено посјечен у туђој шуми.

Замислите сада просечну породицу која живи у Беораду. Отац, шалтерски службеник у банци, мајка (која у овом сценарију ионако не игра никакву улогу) рецимо такође ради негде (на, наравно, нижој позицији од мужа), а и не мора. Они рецимо живе у неком од блокова Новог Београда. Деца не иду у школу, јер је распуст (хвала Богу, бар нешто). Где они да нађу шуму, и како отац то да укомпонује с послом? И ту је већ крај приче. Описи ових обичаја, које нам сваке године у ово доба сервирају и свештеници из градских храмова једноставно не прате време, екологију, стање шума (и шта је већ све битно да би човек имао непресушне залихе потенцијалног бадњака), а притом се постављају врло често изнад саме суштине празника - те ако ниси својеручно посекао бадњак, или не дај Боже ако уопште немаш бадњак, ти ниси хришћанин - или још горе! - ниси Србин! Притом у том „окршају“ село-град постоје чак и врло образовани епископи који из неког разлога одобравају (и наручују) у храмовима својих епархија овакве фреске:

Наиме, није добро верницима слати такве субјективне (и нетачне) поруке да је град, технологија, полиција, банка, Америка зло (по себи) и да су „ђавоља“ творевина, а да је само нетакнута природа Богом дана. Бог човеку свет није дао да га не дира, него да живи у њему, а с десне стране, иза Христа, не видимо никакав људски уплив (и никакве људе, заправо). А ако ћемо у ситна цревца, могу ја да посечем и оно дрво иза христа и од њега да направим копље и избодем неколико људи. Дакле, логички потпуни промашај. И кад се на то дода да се у Светом Писму на све стране говори о светом ГРАДУ Јерусалиму и нарочито о НОВОМ ГРАДУ ЈЕРУСАЛИМУ после Другог Доласка - паметном је доста. Ако није, онда слушајте молбе на литургији („за овај град, за сваки град“). Иначе, волео бих да видим свештеника који не иде у полицију да извади личну карту, или не тражи помоћ полиције кад му треба. Јер, побогу, Србине брате сестро роЏаче, то је зло!

И за крај, асоцијација из наслова. Писао сам већ о томе да обичаји као такви, ма ког порекла да су, све док су христијанизовани и играју своју улогу у великој слици, нису никакав проблем. Проблем (по мом најскромнијем мишљењу) настаје онда када се од обичаја прави догмат. Проблем је и онда када људи мисле да је правило да се само данас пости и да остатак поста не постоји, или у најбољем случају „није битан“. Проблем је и када људи мисле да су обичаји из њиховог сокака једини Богом дани. А онда (рецимо у руралној Босни), убише се цео дан од ракије, пуцања, па у новије време чак и бацања бомби док врте прасе на ражњу. Ако не учествујеш, ниси хришћанин и ниси Србин, најбитније и пре свега. Дакле, обичаји нису проблем. Ја понекад имам проблем да прихватим усиљена тумачења обичаја који имају сасвим јасно паганску позадину - а усиљени су покушаји да се та позадина негира. Ок је, брате, ово, оно, били смо некад пагани, нешто се задржало, па шта? А објашњења која се труде тако те неке паганске обичаје да угурају у чисто хришћански контекст су ми у најблажу руку... танка.

И ту негде дођемо и до песмице из наслова. Текст каже „Ој бадњаче, бадњаче, ти наш стари рођаче...“ а ми рођака цап, па у ватру! Знам ја да је то „рођаче“ фигуративно... али опет је мало... онако... знате већ. Рођаче мили, ај' да ја тебе мало запалим, а? Додајмо ту и наводе како је бадњак жива особа којој се домаћин обраћа... нема, жртвовање рођака и крај приче. На многим местима се наводи да бадњак изображава дрво које су пастири донели Марији и Јосифу у витлејемску пећину, да могу да га наложе и угреју се. На неким местима (којима људи у потрази за објашњењима подједнако верују) наводи се пак и да бадњак изображава новорођеног Христа. Дакле хајде мали да ми тебе бацимо у ватру! Ватрено крштење! Па ако је тако - живели и срећна Бадњица како се каже у неким крајевима где цветају бомбе, прангије и пиштољи за Божић, јер побогу, како човек другачије да искаже неописиву радост и МИР БОЖЈИ него пуцњавом из ватреног оружја!?