О Великом посту

У згради одмах поред оне у којој станујем има једна пекара, у коју веома радо одлазим. Власник те пекаре је један врло љубазан човек, коме није циљ само да прода своју робу, него воли да храна муштеријама буде заиста укусна. Трећег дана Великог поста отишао сам код њега да купим хлеб, и питам га успут шта има од питâ, на шта он наброја све врсте посних питâ које има у понуди, и каже како по цео дан једе питу с кромпиром. „А ти постиш?“, кажем ја. „Да, да, постим“, каже он. Ја му на то кажем како у овом посту уље – по типику – не може да се користи свакодневно, а он ми одговара како он ето и не пости као верник, него више за здравље, „мало за детоксикацију организма“. На то сам само слегнуо раменима. Видите, није први пут да неко као разлог за пост наводи „здравље“, „прочишћење тела“ и сличне разлоге. На такво резоновање о посту наилазио сам чак и међу активнијим верницима. Но, таква размишљања човека у време када је Велики пост већ у току свакако мало јаче прену него иначе, и не можемо а да се не позабавимо мало више питањем зашто уопште постимо. Ја лично волим да постим, зато што у томе видим заповест да се борим са палом природом и (углавном) умишљеним „потребама“ тела, те да се концентришем на ону стварну потребу без које нема живота, па макар непрестано јео разну „јаку“ храну од које се у посту уздржавамо. А која је то стварна потреба човека, без које нема живота? Црквеном човеку је одговор одмах и потпуно јасан – сједињење с Христом. А како се сједињујемо с Христом? Одговор је поново јасан по себи – кроз Евхаристију/Причешће. Пост дакле – као ни било шта друго у Цркви – нема никакав смисао, уколико није дубоко уврежен у Тајну над тајнама, како сасвим слободно можемо назвати Евхаристију. А с друге стране све то заједно не би имало свој смисао без Васкрса. Васкрс је централни догађај богослужбене године (односно хришћанског живота уопште), јер је Христос својом смрћу и васкрсењем победио смрт и преобразио је из трагедије у „капију“ ка вечном животу. Ми то пак често заборављамо, јер презаузети свакодневицом смећемо с ума који је то живот којем треба да гравитирамо и који нам је Христос омогућио својом жртвом. Хладимо се и заборављамо чак и да се Васкрсење заиста збило, и да се увек изнова збива за нас. Тако она со којом треба да осољујемо земљу, а која смо заправо ми сами и наши животи („Ви сте со земљи...“ Мт. 5,13), обљутави, разгради се и није више ни за шта „осим да се проспе напоље и да је људи погазе.“ Зато је Црква установила пост као припрему прославе Празника над празницима, као својеврсну „школу покајања“ (прве речи проповеди нашег Господа биле су управо „покајте се“, исто као и у проповеди Пророка и Претече Јована Крститеља), као период у којем се подсећамо свог Циља. Главна сврха Великог поста у раној Цркви била је припрема оглашених за крштење (тада су се људи за крштење морали спремати одређени период времена, и крштавања су обављана у склопу Васкршње литургије), а временом је пост као обавезу прихватила цела Црква – управо јер су људи почели да се „опуштају“ и заборављају своје назначење у Христу. Смисао поста је пак остао исти, јер кроз Васкрс обнављамо своје крштење, своју смрт за страсти овог света и своје рађање за нови живот у Господу, а богослужења у току самог поста нас узводе том обновљењу крштења. Читања делова Старог Завета и друге „крштењске“ карактеристике великопосних богослужења дакле нису никаква „заоставштина“ прошлости из „времена оглашених“, него служе управо за обновљење наше љубави и страдања за Господа. Зато је сасвим јасно да пост по себи не може да постоји ван евхаристијског контекста, нити да буде ограничен само на уздржавање од ове или оне хране. Циљ поста није свакако ни мучење тела, јер су телесност и материја тобоже нешто лоше – напротив, уздржавање од хране је само помоћно средство у борби са страстима које нас спутавају на путу ка Христу. А до Христа не можемо доћи мимо богослужења у Цркви, која су нам извор за напајање духа – молитвама, ума – поукама и читањима из Светог Писма, и срца – љубављу која нас све сједињује у Једно. Све то у себи обједињује Свето Причешће, као једини „пролаз“ ка оном свету у ком „нема бола, ни жалости, ни уздисања, него само живота бесконачног“, а пост нам омогућује да „оперемо“ своје крштењске хаљине и да нам оне засијају светлошћу новог живота која нас чека на крају тунела поста, у Дан Васкрсења.