недеља, 14. новембар 2010.

Васа Ладачки и мало другачија прича о посту

Иако божићни пост почиње тек за две недеље, решио сам да данас већ поставим један текст оца Вукашина Милићевића (такође објављен у Православном Мисионару), а који на врло занимљив начин говори о посту.

Знате лпричу о Васи Ладачком?

или: шта треба да зна о посту сваки православни јуноша

Знам да сви знате причу о Васи Ладачком... Снимљен је и филм или филмови, не знам ни сам. Одмах на почетку: уопште ми га није жао! Штавише, није ми ни симпатичан. Мислим, ако ти толико треба да схватиш да је љубав важнија од коња, ливада, златног сата и штапа, па и салаша молићу, онда је кафана заиста једино решење. У егзистенцијалном смислу, мислим... Брате, ваљда си чуо за Ромеа и Јулију?!

Но, оставимо Васу да на миру „откљуца“ своје у кафани. Наша тема је пост. А Прича о Васи Ладачком нам показује колико је пост, као и све оно што је у вези са њим, саморазумљиво начело. Јер прва „ствар(ност)“ везана за пост је љубав. И зато, ако се сетимо шта нам о љубави каже св. апостол Павле у Химни љубави (1 Кор 13), онда нам никакво друго тумачење поста не треба. Међутим, данас ретко ко говори о посту полазећи од Химне љубави. Те дијета, те борба са страстима, те „здравље“, те ово, те оно... Једна кап уља, две капи... Све то јесте добро, у свакоме смислу, али нешто ипак као да недостаје. Јер, ако је заиста све тако, и ако је пост као уздржање од хране и самодисциплиновање један од суштинских израза наше хришћанске вере, како онда да објаснимо зашто увек и свагда не постимо? Да ли је може бити довољно да будемо хришћани само 7, 40, 80, 120 дана у години?

Најпре, није тачно да ми не постимо свагда. У смислу у коме пост означава одрицање зарад служења ближњем у љубави заповест поста важи у сваком тренутку нашега живота. Најснажнија страст, страст која је извор најпогубнијег греха, а то је страст самољубља, побеђује се само и једино оваквим служењем; уздржање од хране има тако само једну и то помоћну функцију: јачање воље која је једино оружје у борби против греха, јер грех је, коначно, пре свега проблем воље.

И зато Васи Ладачком нико није крив за његов животни промашај. И зато је његов крај кукавичка капитулација, патетична жалопојка над самим собом, без макар и једног покушаја да се уђе у борбу.

Али данас, нажалост, чак и Васа Ладачки изгледа као некакав романтични трагичар. Мислим, ипак је он имао „храбрости“ да макар уништи, ако не и победи, једини извор проблема: себе. Због тога му дајемо један поен, који је, наравно, недовољан за победу, али: нек се зна.

Кажу да је појава крупног кадра у кинематографија била основна претпоставка за настанак феномена филмске звезде. Наиме, говоримо о могућности да нечије лице задобије чудовишне димензије, да се сваки његов делић уреже у памћење фасциниране гомиле. Е сад, не би било тако страшно да се остало при филму. Међутим, филмска звезда је постала парадигма „доброг“ у свим сферама друштва: у политици, уметности, чак и религији... А то добро-утицајно-моћно је најчешће један обичан надувани балон, без икаквог стварног садржаја, али ипак, услед готово магијске моћи предимензионираног ничега, неподложан било каквом преиспитивању, да не кажемо одрицању или одустајању. Успети данас значи наметнути другима своју празнину, онај фамозни и овде често помињани персоналити. И управо зато је пост у суштинском смислу данас прогнан, упркос томе што се његове мање битне димензије данас све више хвале као добре, здраве, корисне... И управо зато данас чак и бедни Васа Ладачки изгледа као херој трагедије. И коначно, управо је зато пост данас једини аутентични вид побуне против оваквог света јер се род тај не изгони осим молитвом и постом (Мт 17, 21).

Нема коментара:

Постави коментар