уторак, 02. новембар 2010.

Лопата

Пошто сам ја и даље прилично заузет неким пословима, опростите ми што не постављам никакве нове текстове - бар не оне које сам ја написао. Данас сам вам пак спремио један текст презвитера Вукашина Милићевића, који је прошле године (у време афере "Црна Река" претпостављам) штампан у Православном мисионару. Говори о једној мени увек занимљивој теми. Погледајте сами:

Било би крајње лицемерно рећи било шта о односу хришћана према страшном проблему наркоманије, а не поменути ову алатку која је наједном добила нову, брутално бесмислену и бесмислено бруталну, симболичку вредност.

Лопата

Мислим да је најстрашније и најважније питање ове приче оно које лежи у њеној основи: питање мотива. Начин на који помажемо, верујем, стоји у нераскидивој вези са оним зашто уопште желимо да помогнемо. Дакле, питање гласи: који је то мотив који може некога ко се зове хришћанином навести да помисли како се наркоманија лечи лопатом или пак џогингом у друштву са пит-булом и доберманом?

Еванђеље је, наравно, препуно заповести и прича о помагању унесрећенима. Додуше, нешто се не сећам да се у њима помиње лопата или кик-бокс. Глупо је уопште објашњавати и полемисати о томе да се насиље баш и не уклапа у Причу о крсту и васкрсењу... И да се неко није дрзнуо да се позове на Павла (1 Кор 5, 5). Па ипак, историја тзв. хришћанских народа и цркава је препуна бруталности и насиља. И то не било каквог, већ оног које се правда спасењем жртве насиља. Насиље које је примењивала инквизиција било је мотивисано жељом да се јеретик излечи од душепогубне заблуде. Крсташки походи су се звали ратовима за ослобађање. И данас има блиставих умова који рат правдају и величају позивајући се на Господњу заповест о полагању живота за ближњега?! То што овакво „жртвовање“ подразумева убијање управо оних који су нам по Еванђељу ближњи и које по истом, свагда проблематичном тексту, треба да благосиљамо и окрећемо им други образ ако нас ударају, то и нема везе... То је вероватно ствар тумачења... А тумачење долази кад љубав одлази... И то је узрок свег овог зла, и наркоманије и „лечења“: одлазак љубави. Јер, не постоје никакве еванђелске заповести; постоји само двострука Еванђелска заповест: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим. Ово је прва и највећа заповест. А друга је као и ова: Љуби ближњега свога као самога себе (Мт 22, 37-39; Мк 12, 30-31). Када се она изгуби из вида и срца, када почне да буде тумачена, онда је све могуће, па и то да наркоманију лечимо лопатама говорећи како то радимо из љубави, само што је то нека виша врста љубави ваљда, она о којој ће љубљени, онако у модрицама подливима и када се пробуди из амнезије, пардон: греха, тек да сазна... Само треба да се стрпи и истрпи... Или нестане... Како то херојски звучи: истрпи или нестане! Баш као и то да ће и осумњичена вештица која се удави или разбије о стену како би доказали своју невиност, захваљујући нама који смо јој из љубави, мотивисани бригом за њено спасење, омогућили да то учини, ући у рај, ваљда...

Када оде љубав, остаје само јадни покушај да се позивањем на закон оправда и преживи сопствени грех. Када оде љубав, која је једина правда, остаје само бедни покушај да се њена карикатура утера, лопатом или пушком, свеједно је. Када оде љубав, онда други постану средства остварења наше врлине и праведности, а не сама врлина и праведност. То што неки ово баш и не преживе, то и нема везе: ко преживи причаће; или: мртва уста не говоре. Само што има један човек, и не само човек, који је говорио и који говори за та мртва уста. Све што треба да радимо је да њега послушамо: Лицемере, извади најпре брвно из ока свога, па ћеш онда видети извадити трун из ока брата свога (Мт 7, 5). Дакле, орган који је оболео и довео до страшне болести наркоманије не налази се само у наркоману.

Нема коментара:

Постави коментар