La Cucaracha
Враћамо се персоналитију.
А где си упознала оног твог дечка... Чела, Ћела... како беше? Није читко... Он је беше имао неке везе са криминалом, рекао је Смешљивко хладним тоном. Молим вас, рече Паметница, то је непримерено питање. Потом му је хитро отела папире са припремљеним питањима; један је бацила, други поцепала, за трећи ауторитативно рекла Е ово може... Какав персоналити!
* * *
Кафка у приповетци Преображај описује човека који се у сну претворио у бубу. Пошто се пробудио, његова прва брига није била да се у потпуности ослободи тог стања; штавише, све до краја његовог инскетоидног живота, нити он, нити његови укућани ниједном неће поставити питање о евентуалном разлогу његовог преображаја?! Будући да је као човек заспао лежећи на леђима, што је за једну бубу изузетно непријатан положај, његова прва брига је како да се окрене, како да се «врати» у «нормално» стање инсекта. Човек се, наиме, помирио са стањем своје инсектоидности, са чињеницом да је буба, и то у тој мери да мање-више прихвата постепено све израженију нетрпељивост најближе породице, нетрпељивост која не води само уништењу последњег трага људскости у њему, већ и до његове биолошке смрти – и то од глади!
* * *
Ова приповетка указује на саму срж хришћанског учења о човеку и греху. Наиме, свима нама је добро позната прича о прародитељском греху из прве библијске књиге, Књиге Постања. У питању је изузетна анализа – и то етиолошка – феномена инсектоидности Грегора Самсе[1]. Наиме, Бог је потпуно отворено рекао Адаму и Еви да не једу од дрвета познања добра и зла јер ће умрети. И заиста: узрок и почетак сваког отуђења и страха, сваке инсектоидности у човечијем бићу, као и заједнички именитељ свега тога, јесте смрт. Што је још невероватније, људи су смрт прихватили као природну, баш као и момак из Кафкине приче своје ново стање. Адам и Ева, наиме, нису послушали Бога – мислили су да он има некакве задње мисли, како им је сугерисала змија. И...
Управо овде суочавамо се са догађајем означеним као Пад. И то не само један пад – овде се заправо ради о низу падова. Међутим, уместо да (како би за нас било очекивано) Адама сустигне некаква казна, Бог му још неколико пута даје шансу. Бог, наиме, даје шансу људима да увиде како није једини проблем у томе што су леђима окренути земљи, већ у томе што желе да постану бубе. Сетимо се приче: Бог шета по Рају и тражи Адама, а он се, управо попут бубе, крије. Бог га пита шта је урадио, а Адам, ни мање ни више, постајући сада и умом буба, окривљује Бога за сопствени грех: жена коју си ми ТИ ДАО... Дакле, тријумф греха је да сваки облик личне одговорности буде искључен. Зашто? Управо зато што нам одговорност указује да без наших ближњих нема ни нас самих. У том контексту, оно што у вези са Кафкином причом истовремено и фасцинира и плаши, јесте чињеница да је много стравичнија појава унутрашње инсектоидности других чланова породице Самса, неголи сам Грегоров преображај.
* * *
Како да се Адам ослободи последица Пада?
Изгледа да решење није у негирању чињенице да је Грегор постао буба. Другим речима, можете бацати и цепати папире до миле воље, пљувати онога ко поставља питање, али то неће променити чињеницу да ми нисмо оно што мислимо и желимо да други мисле о нама – да ми нисмо онај персоналити који покушавамо да истакнемо.
Управо супротно: поента је у томе да се суочимо са чињеницом да јесмо постали бубе. Поента је да, иако прихватамо чињеницу да по телу заиста јесмо постали бубе, тиме не прихватамо и логику буба или вредности њиховог инсектског света: наиме, можда и можемо бити фасцинирани снагом буба које померају изузетно велике гомиле животињског измета, али....
Следствено томе, поента је у томе да не тражимо и не тежимо сакривању овог или оног инсектског проблемчића, ове или оне мрље на нашем умишљеном персоналитију, већ промени целокупног нашег инсектоидног бића. Или, коначно, откривању нашег истинског и свима нама заједничког персоналитија. У супротном, увек ће бити да homo homini blatta est[2]. А зна се шта се ради са бубашвабама...
* * *
Св. апостол Павле у својој Првој посланици Коринћанима (15) управо у контексту такве спасоносне промене говори о својеврсном пресаздању (поновном стварању човека). Али рећи ће неко: како ће устати мртви? И у каквом ће телу доћи? Безумниче, оно што ти сејеш неће оживети ако не умре. И што сејеш, не сејеш тело које ће настати, него голо зрно... А Бог му даје тело како хоће... Јер треба ово распадљиво да се обуче у нераспадљивост, и ово смртно да се обуче у бесмртност.
Пресаздање-поновно стварање све твари и човека је стога основна порука вере у тајну Крста и Васкрсења Господњег.
