Вријеме је

Изгнан

у пограничје

свијести,

одјећу скидам

и ничице падам

пред крстом срама и лажи.

Као Дамоклов мач

над главом ми виси

кап сопствене крви,

сав ми живот

у три слова

стао.

Ослонца немам,

а мрвице не желим,

удови ми се

растачу

у тами.

Гдје је она ријеч,

гдје је слово,

гдје су звијезде,

гдје је мјесец?

Између свјетова

висим

растргнута ми душа

на граници спава.

Блаженство несвијести

обузима ме

демони праве гозбу

на ранама мојим.

Будим се у зору,

осјетим мирис

свјежег хљеба

и вина,

облачим се и одлазим.

Вријеме је.