Васа Ладачки и мало другачија прича о посту

Иако божићни пост почиње тек за две недеље, решио сам да данас већ поставим један текст оца Вукашина Милићевића (такође објављен у Православном Мисионару), а који на врло занимљив начин говори о посту.

Знате л’ причу о Васи Ладачком?

или: шта треба да зна о посту сваки православни јуноша

Знам да сви знате причу о Васи Ладачком... Снимљен је и филм или филмови, не знам ни сам. Одмах на почетку: уопште ми га није жао! Штавише, није ми ни симпатичан. Мислим, ако ти толико треба да схватиш да је љубав важнија од коња, ливада, златног сата и штапа, па и салаша молићу, онда је кафана заиста једино решење. У егзистенцијалном смислу, мислим... Брате, ваљда си чуо за Ромеа и Јулију?!

Но, оставимо Васу да на миру „откљуца“ своје у кафани. Наша тема је пост. А Прича о Васи Ладачком нам показује колико је пост, као и све оно што је у вези са њим, саморазумљиво начело. Јер прва „ствар(ност)“ везана за пост је љубав. И зато, ако се сетимо шта нам о љубави каже св. апостол Павле у Химни љубави (1 Кор 13), онда нам никакво друго тумачење поста не треба. Међутим, данас ретко ко говори о посту полазећи од Химне љубави. Те дијета, те борба са страстима, те „здравље“, те ово, те оно... Једна кап уља, две капи... Све то јесте добро, у свакоме смислу, али нешто ипак као да недостаје. Јер, ако је заиста све тако, и ако је пост као уздржање од хране и самодисциплиновање један од суштинских израза наше хришћанске вере, како онда да објаснимо зашто увек и свагда не постимо? Да ли је може бити довољно да будемо хришћани само 7, 40, 80, 120 дана у години?

Најпре, није тачно да ми не постимо свагда. У смислу у коме пост означава одрицање зарад служења ближњем у љубави заповест поста важи у сваком тренутку нашега живота. Најснажнија страст, страст која је извор најпогубнијег греха, а то је страст самољубља, побеђује се само и једино оваквим служењем; уздржање од хране има тако само једну и то помоћну функцију: јачање воље која је једино оружје у борби против греха, јер грех је, коначно, пре свега проблем воље.

И зато Васи Ладачком нико није крив за његов животни промашај. И зато је његов крај кукавичка капитулација, патетична жалопојка над самим собом, без макар и једног покушаја да се уђе у борбу.

Али данас, нажалост, чак и Васа Ладачки изгледа као некакав романтични трагичар. Мислим, ипак је он имао „храбрости“ да макар уништи, ако не и победи, једини извор проблема: себе. Због тога му дајемо један поен, који је, наравно, недовољан за победу, али: нек се зна.

Кажу да је појава крупног кадра у кинематографија била основна претпоставка за настанак феномена филмске звезде. Наиме, говоримо о могућности да нечије лице задобије чудовишне димензије, да се сваки његов делић уреже у памћење фасциниране гомиле. Е сад, не би било тако страшно да се остало при филму. Међутим, филмска звезда је постала парадигма „доброг“ у свим сферама друштва: у политици, уметности, чак и религији... А то добро-утицајно-моћно је најчешће један обичан надувани балон, без икаквог стварног садржаја, али ипак, услед готово магијске моћи предимензионираног ничега, неподложан било каквом преиспитивању, да не кажемо одрицању или одустајању. Успети данас значи наметнути другима своју празнину, онај фамозни и овде често помињани персоналити. И управо зато је пост у суштинском смислу данас прогнан, упркос томе што се његове мање битне димензије данас све више хвале као добре, здраве, корисне... И управо зато данас чак и бедни Васа Ладачки изгледа као херој трагедије. И коначно, управо је зато пост данас једини аутентични вид побуне против оваквог света јер се род тај не изгони осим молитвом и постом (Мт 17, 21).

La Cucaracha!

Као што сам обећао, следи још један текст оца Вукашина Милићевића, објављен у Православном Мисионару у броју за март/април 2008. Текст говори о нашем преображавању у Христу. Но, погледајте сами.

La Cucaracha

Враћамо се персоналитију.

А где си упознала оног твог дечка... Чела, Ћела... како беше? Није читко... Он је беше имао неке везе са криминалом, рекао је Смешљивко хладним тоном. Молим вас, рече Паметница, то је непримерено питање. Потом му је хитро отела папире са припремљеним питањима; један је бацила, други поцепала, за трећи ауторитативно рекла Е ово може... Какав персоналити!

* * *

Кафка у приповетци Преображај описује човека који се у сну претворио у бубу. Пошто се пробудио, његова прва брига није била да се у потпуности ослободи тог стања; штавише, све до краја његовог инскетоидног живота, нити он, нити његови укућани ниједном неће поставити питање о евентуалном разлогу његовог преображаја?! Будући да је као човек заспао лежећи на леђима, што је за једну бубу изузетно непријатан положај, његова прва брига је како да се окрене, како да се «врати» у «нормално» стање инсекта. Човек се, наиме, помирио са стањем своје инсектоидности, са чињеницом да је буба, и то у тој мери да мање-више прихвата постепено све израженију нетрпељивост најближе породице, нетрпељивост која не води само уништењу последњег трага људскости у њему, већ и до његове биолошке смрти – и то од глади!

* * *

Ова приповетка указује на саму срж хришћанског учења о човеку и греху. Наиме, свима нама је добро позната прича о прародитељском греху из прве библијске књиге, Књиге Постања. У питању је изузетна анализа – и то етиолошка – феномена инсектоидности Грегора Самсе[1]. Наиме, Бог је потпуно отворено рекао Адаму и Еви да не једу од дрвета познања добра и зла јер ће умрети. И заиста: узрок и почетак сваког отуђења и страха, сваке инсектоидности у човечијем бићу, као и заједнички именитељ свега тога, јесте смрт. Што је још невероватније, људи су смрт прихватили као природну, баш као и момак из Кафкине приче своје ново стање. Адам и Ева, наиме, нису послушали Бога – мислили су да он има некакве задње мисли, како им је сугерисала змија. И...

Управо овде суочавамо се са догађајем означеним као Пад. И то не само један пад – овде се заправо ради о низу падова. Међутим, уместо да (како би за нас било очекивано) Адама сустигне некаква казна, Бог му још неколико пута даје шансу. Бог, наиме, даје шансу људима да увиде како није једини проблем у томе што су леђима окренути земљи, већ у томе што желе да постану бубе. Сетимо се приче: Бог шета по Рају и тражи Адама, а он се, управо попут бубе, крије. Бог га пита шта је урадио, а Адам, ни мање ни више, постајући сада и умом буба, окривљује Бога за сопствени грех: жена коју си ми ТИ ДАО... Дакле, тријумф греха је да сваки облик личне одговорности буде искључен. Зашто? Управо зато што нам одговорност указује да без наших ближњих нема ни нас самих. У том контексту, оно што у вези са Кафкином причом истовремено и фасцинира и плаши, јесте чињеница да је много стравичнија појава унутрашње инсектоидности других чланова породице Самса, неголи сам Грегоров преображај.

* * *

Како да се Адам ослободи последица Пада?

Изгледа да решење није у негирању чињенице да је Грегор постао буба. Другим речима, можете бацати и цепати папире до миле воље, пљувати онога ко поставља питање, али то неће променити чињеницу да ми нисмо оно што мислимо и желимо да други мисле о нама – да ми нисмо онај персоналити који покушавамо да истакнемо.

Управо супротно: поента је у томе да се суочимо са чињеницом да јесмо постали бубе. Поента је да, иако прихватамо чињеницу да по телу заиста јесмо постали бубе, тиме не прихватамо и логику буба или вредности њиховог инсектског света: наиме, можда и можемо бити фасцинирани снагом буба које померају изузетно велике гомиле животињског измета, али....

Следствено томе, поента је у томе да не тражимо и не тежимо сакривању овог или оног инсектског проблемчића, ове или оне мрље на нашем умишљеном персоналитију, већ промени целокупног нашег инсектоидног бића. Или, коначно, откривању нашег истинског и свима нама заједничког персоналитија. У супротном, увек ће бити да homo homini blatta est[2]. А зна се шта се ради са бубашвабама...

* * *

Св. апостол Павле у својој Првој посланици Коринћанима (15) управо у контексту такве спасоносне промене говори о својеврсном пресаздању (поновном стварању човека). Али рећи ће неко: како ће устати мртви? И у каквом ће телу доћи? Безумниче, оно што ти сејеш неће оживети ако не умре. И што сејеш, не сејеш тело које ће настати, него голо зрно... А Бог му даје тело како хоће... Јер треба ово распадљиво да се обуче у нераспадљивост, и ово смртно да се обуче у бесмртност.

Пресаздање-поновно стварање све твари и човека је стога основна порука вере у тајну Крста и Васкрсења Господњег.

---

[1] Главни лик приповетке Преображај.

[2] Човек је човеку буба-шваба.

Лопата

Пошто сам ја и даље прилично заузет неким пословима, опростите ми што не постављам никакве нове текстове - бар не оне које сам ја написао. Данас сам вам пак спремио један текст презвитера Вукашина Милићевића, који је прошле године (у време афере "Црна Река" претпостављам) штампан у Православном мисионару. Говори о једној мени увек занимљивој теми. Погледајте сами:

Било би крајње лицемерно рећи било шта о односу хришћана према страшном проблему наркоманије, а не поменути ову алатку која је наједном добила нову, брутално бесмислену и бесмислено бруталну, симболичку вредност.

Лопата

Мислим да је најстрашније и најважније питање ове приче оно које лежи у њеној основи: питање мотива. Начин на који помажемо, верујем, стоји у нераскидивој вези са оним зашто уопште желимо да помогнемо. Дакле, питање гласи: који је то мотив који може некога ко се зове хришћанином навести да помисли како се наркоманија лечи лопатом или пак џогингом у друштву са пит-булом и доберманом?

Еванђеље је, наравно, препуно заповести и прича о помагању унесрећенима. Додуше, нешто се не сећам да се у њима помиње лопата или кик-бокс. Глупо је уопште објашњавати и полемисати о томе да се насиље баш и не уклапа у Причу о крсту и васкрсењу... И да се неко није дрзнуо да се позове на Павла (1 Кор 5, 5). Па ипак, историја тзв. хришћанских народа и цркава је препуна бруталности и насиља. И то не било каквог, већ оног које се правда спасењем жртве насиља. Насиље које је примењивала инквизиција било је мотивисано жељом да се јеретик излечи од душепогубне заблуде. Крсташки походи су се звали ратовима за ослобађање. И данас има блиставих умова који рат правдају и величају позивајући се на Господњу заповест о полагању живота за ближњега?! То што овакво „жртвовање“ подразумева убијање управо оних који су нам по Еванђељу ближњи и које по истом, свагда проблематичном тексту, треба да благосиљамо и окрећемо им други образ ако нас ударају, то и нема везе... То је вероватно ствар тумачења... А тумачење долази кад љубав одлази... И то је узрок свег овог зла, и наркоманије и „лечења“: одлазак љубави. Јер, не постоје никакве еванђелске заповести; постоји само двострука Еванђелска заповест: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим. Ово је прва и највећа заповест. А друга је као и ова: Љуби ближњега свога као самога себе (Мт 22, 37-39; Мк 12, 30-31). Када се она изгуби из вида и срца, када почне да буде тумачена, онда је све могуће, па и то да наркоманију лечимо лопатама говорећи како то радимо из љубави, само што је то нека виша врста љубави ваљда, она о којој ће љубљени, онако у модрицама подливима и када се пробуди из амнезије, пардон: греха, тек да сазна... Само треба да се стрпи и истрпи... Или нестане... Како то херојски звучи: истрпи или нестане! Баш као и то да ће и осумњичена вештица која се удави или разбије о стену како би доказали своју невиност, захваљујући нама који смо јој из љубави, мотивисани бригом за њено спасење, омогућили да то учини, ући у рај, ваљда...

Када оде љубав, остаје само јадни покушај да се позивањем на закон оправда и преживи сопствени грех. Када оде љубав, која је једина правда, остаје само бедни покушај да се њена карикатура утера, лопатом или пушком, свеједно је. Када оде љубав, онда други постану средства остварења наше врлине и праведности, а не сама врлина и праведност. То што неки ово баш и не преживе, то и нема везе: ко преживи причаће; или: мртва уста не говоре. Само што има један човек, и не само човек, који је говорио и који говори за та мртва уста. Све што треба да радимо је да њега послушамо: Лицемере, извади најпре брвно из ока свога, па ћеш онда видети извадити трун из ока брата свога (Мт 7, 5). Дакле, орган који је оболео и довео до страшне болести наркоманије не налази се само у наркоману.