Људи воле да причају о поповима, да их критикују. Како се ето наши попови не старају о својој пастви, а како код католика кад неко једном не дође на мису, свећеник одмах зове телефоном да види зашто тај неко није дошао, да ли је све у реду с њим. А онда се увек нађе неко ко каже како је то код католика све без суштине, празно, како је све то само форма. Па добро. Но, погледајмо онда и нас саме. Не постоје ли и код нас укалупљени облици понашања у Цркви, независни од наше истинске жеље и воље у датом тренутку?
Људи воле да имају правила која ће им дефинисати постојање, која ће их дефинисати као православне, воле да имају ауторитете који ће одлучивати уместо њих. Као да нико не жели да преузме на себе одговорност за своје поступке и буде слободан, сви само гледају како да се ограниче и омеђе што више, заокупљујући се калупима, формама, облицима, и осуђују сваког ко се усуди да делује мимо тих калупа, говорећи како то не може тако, како то није православно. Тако се обавезно при уласку у храм прекрсте, целивају прво централну икону, па обилазе све иконе у храму и целивају их (или мошти светитеља, уколико их у храму има). Није то по себи лоше - далеко било - проблем је када се то ради "јер је ред", а не јер радимо то из срца, и још већи проблем је када осуђујемо друге што то не чине, или што чине нешто другачије - "Види овог, излази из храма окренут леђима олтару!" Притом заборављају (или не знају) да свако село има свој сет правила понашања у храму и око храма. Но, није то оно што нас чини православнима. Нити су они који се другачије понашају мање православни. Суштина Православља је евхаристија - она је суштина живота сваког православног хришћанина. Нећу рећи да је све остало небитно, али је без евхаристије и свести о Њој потпуно бледо и безначајно.
Св. Григорије Ниски и св. Максим Исповедник кажу да је оно што човека чини иконом Божијом управо његова слобода. Зашто онда волимо толико да ограничавамо своју слободу? Да постављамо себи правила која некад не можемо испунити, мислећи да је битно да се неке радње "одраде", небитно да ли их радимо од срца или не? Зар мислимо да Бог не зна да ли се ми крстимо јер то искрено желимо или да ли то радимо ето јер се на том и том месту на литургији људи прекрсте? Или кад пролазимо поред храма? Или кад чујемо звона? Или кад се на помен речи "поклон" на литургији поклонимо? О другим стварима, попут поста, тек и да не говорим (зато што ћемо их обрађивати посебно). И зар заиста мислимо да ћемо, ограничавајући туђу слободу, прекоревајући га јер не прати "правила" за која ми сматрамо да су суштинска и да без тога нисмо православни, бити оправдани пред Богом?
И онда имамо људе који свима звоцају како нису ово урадили како треба, како нису смели да учине ово, како нису смели да учине оно, како ово правило каже ово, како оно правило каже оно - опет пренебрегавајући (или, не знајући) да ми у Православљу не учимо о Богу који седи на свом престолу и лупа нам рецке кад смо које правило прекршили. Ми учимо о једном личном и личносном односу с Богом, крунисаном оваплоћењем Бога Логоса и нашим причешћивањем Његовом крвљу и телом. Према томе, не смемо никад изгубити из вида да Бог није неки безлични судија, велики ревизор и контролор, него Тројица - дакле не безличан, него (чак) три личности. Људи у ограничавању сопствене слободе и неприхватању сопствене одговорности некад иду толико далеко да духовнике зову и за савете шта да кувају. То је заиста радикалан пример неспособности прихватања слободе, и свештеници у таквим случајевима имају онда пуне руке посла да науче људе да им они не служе као кулинарски саветници.
Но, не желим да неко мисли да сам ја против форме као такве - не, она само мора да буде испуњена нашом вољом и да смо у томе целим срцем, а не "јер тако треба". Код оног човека чије је срце испуњено љубављу према Христу и жељом за сједињењем с Њим, те "формалности" долазе саме од себе, и чак и кад се прекрше - оне не владају његовим животом и вером, нити им се вера урушава, јер оне не чине њену суштину. Формалност без љубави према Христу, кроз Евхаристију, и без делатне љубави према ближњем је попут корица од књиге - без књиге. Зато треба увек бити свестан зашто пратимо неку форму и нипошто јој не робовати ради ње саме - а нарочито не осуђивати друге који не прате форме које ми сматрамо битнима (то додуше уме да буде тешко, кад ми од својих форми градимо суштину...). Такође не смемо умишљати како су правила и обичаји у нашој кући или локалној заједници "Свето предање" - ја лично сам рецимо доживео да се оно што неки зову "Свето предање" разликује од храма до храма у једном граду, а камоли од села до села. Будимо увек свесни да једно "амин" и то што се прекрстимо не значи ништа ако није из љубави. Љубимо Бога, љубимо једни друге, остало ће све доћи само.
Људи воле да имају правила која ће им дефинисати постојање, која ће их дефинисати као православне, воле да имају ауторитете који ће одлучивати уместо њих. Као да нико не жели да преузме на себе одговорност за своје поступке и буде слободан, сви само гледају како да се ограниче и омеђе што више, заокупљујући се калупима, формама, облицима, и осуђују сваког ко се усуди да делује мимо тих калупа, говорећи како то не може тако, како то није православно. Тако се обавезно при уласку у храм прекрсте, целивају прво централну икону, па обилазе све иконе у храму и целивају их (или мошти светитеља, уколико их у храму има). Није то по себи лоше - далеко било - проблем је када се то ради "јер је ред", а не јер радимо то из срца, и још већи проблем је када осуђујемо друге што то не чине, или што чине нешто другачије - "Види овог, излази из храма окренут леђима олтару!" Притом заборављају (или не знају) да свако село има свој сет правила понашања у храму и око храма. Но, није то оно што нас чини православнима. Нити су они који се другачије понашају мање православни. Суштина Православља је евхаристија - она је суштина живота сваког православног хришћанина. Нећу рећи да је све остало небитно, али је без евхаристије и свести о Њој потпуно бледо и безначајно.
Св. Григорије Ниски и св. Максим Исповедник кажу да је оно што човека чини иконом Божијом управо његова слобода. Зашто онда волимо толико да ограничавамо своју слободу? Да постављамо себи правила која некад не можемо испунити, мислећи да је битно да се неке радње "одраде", небитно да ли их радимо од срца или не? Зар мислимо да Бог не зна да ли се ми крстимо јер то искрено желимо или да ли то радимо ето јер се на том и том месту на литургији људи прекрсте? Или кад пролазимо поред храма? Или кад чујемо звона? Или кад се на помен речи "поклон" на литургији поклонимо? О другим стварима, попут поста, тек и да не говорим (зато што ћемо их обрађивати посебно). И зар заиста мислимо да ћемо, ограничавајући туђу слободу, прекоревајући га јер не прати "правила" за која ми сматрамо да су суштинска и да без тога нисмо православни, бити оправдани пред Богом?
И онда имамо људе који свима звоцају како нису ово урадили како треба, како нису смели да учине ово, како нису смели да учине оно, како ово правило каже ово, како оно правило каже оно - опет пренебрегавајући (или, не знајући) да ми у Православљу не учимо о Богу који седи на свом престолу и лупа нам рецке кад смо које правило прекршили. Ми учимо о једном личном и личносном односу с Богом, крунисаном оваплоћењем Бога Логоса и нашим причешћивањем Његовом крвљу и телом. Према томе, не смемо никад изгубити из вида да Бог није неки безлични судија, велики ревизор и контролор, него Тројица - дакле не безличан, него (чак) три личности. Људи у ограничавању сопствене слободе и неприхватању сопствене одговорности некад иду толико далеко да духовнике зову и за савете шта да кувају. То је заиста радикалан пример неспособности прихватања слободе, и свештеници у таквим случајевима имају онда пуне руке посла да науче људе да им они не служе као кулинарски саветници.
Но, не желим да неко мисли да сам ја против форме као такве - не, она само мора да буде испуњена нашом вољом и да смо у томе целим срцем, а не "јер тако треба". Код оног човека чије је срце испуњено љубављу према Христу и жељом за сједињењем с Њим, те "формалности" долазе саме од себе, и чак и кад се прекрше - оне не владају његовим животом и вером, нити им се вера урушава, јер оне не чине њену суштину. Формалност без љубави према Христу, кроз Евхаристију, и без делатне љубави према ближњем је попут корица од књиге - без књиге. Зато треба увек бити свестан зашто пратимо неку форму и нипошто јој не робовати ради ње саме - а нарочито не осуђивати друге који не прате форме које ми сматрамо битнима (то додуше уме да буде тешко, кад ми од својих форми градимо суштину...). Такође не смемо умишљати како су правила и обичаји у нашој кући или локалној заједници "Свето предање" - ја лично сам рецимо доживео да се оно што неки зову "Свето предање" разликује од храма до храма у једном граду, а камоли од села до села. Будимо увек свесни да једно "амин" и то што се прекрстимо не значи ништа ако није из љубави. Љубимо Бога, љубимо једни друге, остало ће све доћи само.
лике!!!
ОдговориИзбриши