субота, 19. март 2011.

О Великом посту

У згради одмах поред оне у којој станујем има једна пекара, у коју веома радо одлазим. Власник те пекаре је један врло љубазан човек, коме није циљ само да прода своју робу, него воли да храна муштеријама буде заиста укусна. Трећег дана Великог поста отишао сам код њега да купим хлеб, и питам га успут шта има од питâ, на шта он наброја све врсте посних питâ које има у понуди, и каже како по цео дан једе питу с кромпиром. „А ти постиш?“, кажем ја. „Да, да, постим“, каже он. Ја му на то кажем како у овом посту уље – по типику – не може да се користи свакодневно, а он ми одговара како он ето и не пости као верник, него више за здравље, „мало за детоксикацију организма“. На то сам само слегнуо раменима. Видите, није први пут да неко као разлог за пост наводи „здравље“, „прочишћење тела“ и сличне разлоге. На такво резоновање о посту наилазио сам чак и међу активнијим верницима. Но, таква размишљања човека у време када је Велики пост већ у току свакако мало јаче прену него иначе, и не можемо а да се не позабавимо мало више питањем зашто уопште постимо. Ја лично волим да постим, зато што у томе видим заповест да се борим са палом природом и (углавном) умишљеним „потребама“ тела, те да се концентришем на ону стварну потребу без које нема живота, па макар непрестано јео разну „јаку“ храну од које се у посту уздржавамо. А која је то стварна потреба човека, без које нема живота? Црквеном човеку је одговор одмах и потпуно јасан – сједињење с Христом. А како се сједињујемо с Христом? Одговор је поново јасан по себи – кроз Евхаристију/Причешће. Пост дакле – као ни било шта друго у Цркви – нема никакав смисао, уколико није дубоко уврежен у Тајну над тајнама, како сасвим слободно можемо назвати Евхаристију. А с друге стране све то заједно не би имало свој смисао без Васкрса. Васкрс је централни догађај богослужбене године (односно хришћанског живота уопште), јер је Христос својом смрћу и васкрсењем победио смрт и преобразио је из трагедије у „капију“ ка вечном животу. Ми то пак често заборављамо, јер презаузети свакодневицом смећемо с ума који је то живот којем треба да гравитирамо и који нам је Христос омогућио својом жртвом. Хладимо се и заборављамо чак и да се Васкрсење заиста збило, и да се увек изнова збива за нас. Тако она со којом треба да осољујемо земљу, а која смо заправо ми сами и наши животи („Ви сте со земљи...“ Мт. 5,13), обљутави, разгради се и није више ни за шта „осим да се проспе напоље и да је људи погазе.“ Зато је Црква установила пост као припрему прославе Празника над празницима, као својеврсну „школу покајања“ (прве речи проповеди нашег Господа биле су управо „покајте се“, исто као и у проповеди Пророка и Претече Јована Крститеља), као период у којем се подсећамо свог Циља. Главна сврха Великог поста у раној Цркви била је припрема оглашених за крштење (тада су се људи за крштење морали спремати одређени период времена, и крштавања су обављана у склопу Васкршње литургије), а временом је пост као обавезу прихватила цела Црква – управо јер су људи почели да се „опуштају“ и заборављају своје назначење у Христу. Смисао поста је пак остао исти, јер кроз Васкрс обнављамо своје крштење, своју смрт за страсти овог света и своје рађање за нови живот у Господу, а богослужења у току самог поста нас узводе том обновљењу крштења. Читања делова Старог Завета и друге „крштењске“ карактеристике великопосних богослужења дакле нису никаква „заоставштина“ прошлости из „времена оглашених“, него служе управо за обновљење наше љубави и страдања за Господа. Зато је сасвим јасно да пост по себи не може да постоји ван евхаристијског контекста, нити да буде ограничен само на уздржавање од ове или оне хране. Циљ поста није свакако ни мучење тела, јер су телесност и материја тобоже нешто лоше – напротив, уздржавање од хране је само помоћно средство у борби са страстима које нас спутавају на путу ка Христу. А до Христа не можемо доћи мимо богослужења у Цркви, која су нам извор за напајање духа – молитвама, ума – поукама и читањима из Светог Писма, и срца – љубављу која нас све сједињује у Једно. Све то у себи обједињује Свето Причешће, као једини „пролаз“ ка оном свету у ком „нема бола, ни жалости, ни уздисања, него само живота бесконачног“, а пост нам омогућује да „оперемо“ своје крштењске хаљине и да нам оне засијају светлошћу новог живота која нас чека на крају тунела поста, у Дан Васкрсења.

Зашто идем на литургију?

Пре неких десетак година, када сам постао „црквено активан“, односно кренуо да одлазим на литургију сваке недеље, моје поимање Цркве, учешћа у богослужењима, а и самог хришћанства као таквог било је знатно другачије него данас. Данас (надам се) могу да кажем да сам своје заблуде превазишао. Проблем је међутим у томе што данас добар део људи који долазе чак и сваке недеље на литургију не знају шта је сâм смисао исте, и зашто заправо долазимо у Цркву. Тада, пре тих десетак година, ја сам у Цркву долазио да певам. То је било једина сврха, једини циљ мог доласка – да станем за певницу и певам, да ми буде лепо, да доживим молитвену атмосферу и тако остварим неку „везу с Богом“, не узимајући у обзир друге људе у храму. Додуше, изгарао сам од љубави за Христа, али такав пламен љубави – као и сваки други пламен уосталом – брзо сагори уколико се не потхрањује и не чува од ветрова који нас окружују. За Причешће сам наравно знао, али сам се – као и већ поменути многи – причешћивао само о великим постовима. И видите, ту управо лежи поента нашег битисања у Цркви. Шта је, наиме, оно што хришћанство одваја од ма које друге религије (иако, руку на срце, ја хришћанство не доживљавам као религију, већ као начин живота), и шта је оно што литургију као такву чини другачијом од ма које друге молитве у којој учествује више људи? Управо Причешће – Евхаристија. У Евхаристији нам се даје сам Бог, и то на један потпуно стваран начин, иако ми то не можемо да видимо очима (јер, за наше очи то су хлеб и вино), и Причешћем ми постајемо ћелије Христовог тела. Ми се дакле у Цркву не сабирамо да бисмо стајали раштркани по храму као беживотни кипови који не виде једни друге, него управо да бисмо пројавили себе као Цркву, заједницу, као део Тела Христовог, а то без учешћа у Причешћу није могуће. Неко ће рећи – „али ја нисам достојан!“ – и то ће бити тачно, но – треба имати увек у виду (и никада не заборављати) да нико никад није достојан таквог Дара, као и тога да нас достојнима не чине (само) наша дела, већ пре и изнад свега љубав и милост Божија. А онај ко изгара од љубави за Богом, њему ће и бити циљ да се што чешће сједињује с Њим. Ми смо данас доспели до једног стања у којем је пре свега наглашен страх Божији (и то потпуно погрешно, јер тај страх није страх од Бога, већ страх да ћемо остати без Њега, као кад се бојимо да ћемо остати без вољене особе), а о љубави мало ко и говори, о делатном пројављивању исте тек да не причамо. То опет иде чак толико далеко да се често из возгласа „Са страхом Божијим, вером и љубављу, приступите“ испушта „и љубављу“! Треба се дакле концентрисати на љубав Божију (и према Богу), и схватити да нико није савршен хришћанин, те да је поента у труду. Не можемо дакле сами себе удаљавати од Бога (односно Причешћа) изговорима како нисмо достојни и „не можемо“ да „живимо хришћански“, нарочито ако себе сматрамо црквенима и идемо редовно на богослужења. Не треба бити лењ, треба стати пред огледало, добро се погледати у очи и натерати да мењамо своје рђаве навике за које сматрамо да нас чине мање добрим хришћанима – јер, Христос нас позива да се стално мењамо и преображавамо према Његовом лику (и делу, наравно), а снагу за то и лек да надиђемо чак и саму смрт (које се сви толико плашимо) даје нам управо Он сâм, у својој Чаши спасења. Колико је једноставно посматрати ствари на такав начин, илустроваћу следећим примером: ћерка једног мог познаника – дете има око пет година – на литургији воли да клечи код амвона и посматра свештеника у олтару. На питање оца зашто ту клечи, она је одговорила: „Чекам да изађе Бог и дâ ми хлеба!“ Видите, на једном потпуно исконском нивоу, дете зна да свештеник на литургији изображава Христа (дакле Бога) и да ће јој дати хлеба живога – „Ја сам хљеб живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога хљеба живјеће вавијек; и хљеб који ћу ја дати тијело је моје, које ћу ја дати за живот свијета“ (Јн, 6,51). Треба дакле превазићи људску рационализацију и умовање и посматрати ствар очима детиње, чисте љубави, јер рече Господ: Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као дјеца, нећете ући у Царство небеско“ (Мт, 18,3). Стога када идете на литургију, осмотрите људе око себе, и схватите да нико у Цркви не стоји сам за себе, него да смо сви делићи једног Тела, и да само заједно и учешћем у Евхаристији чинимо ту целину и пројављујемо себе као хришћане, јер „ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи.“ (Јн, 6,53)