У лице цензури

У данима када, услед немара, неспособности и неодговорности власти, храбри и хумани грађани преузимају функције државе и помажу унесрећенима из поплављених и угрожених подручја – власт троши време и енергију на кршење слободе изражавања, нападајући и гасећи интернет странице које позивају на одговорност.

За само неколико дана, привремено су онеспособљени блог „Друга страна” и портал „Телепромптер”, а обрисан је цео блог Драгана Тодоровића на порталу „Блица” након што је Тодоровић пренео текст у коме се наводе разлози за оставку Александра Вучића. Принуђени смо да претпоставимо да ће сличних примера цензуре бити и убудуће.

У недостатку снажне парламентарне опозиције, уз мали број штампаних и електронских медија који критикују власт, влада Александра Вучића и њени помагачи нападају критичку мисао на интернету, гушећи слободу изражавања. Суочена с неугодним питањима и чињеницама које јој не иду наруку, власт прибегава сили, чиме доказује да нема аргументе којима би одбранила своје поступке.

Захтевамо да власт одмах престане да напада слободу изражавања, да престане да омета рад критички опредељених интернет страница, те да почне да одговара на питања која јој јавност са неоспорним правом поставља.

Захтевамо да власт поштује и сва остала права и слободе, као и владавину права.

Захтевамо да се одмах објаве имена страдалих у поплавама.

Захтевамо транспарентно располагање донираним новцем.

Захтевамо да морално, прекршајно и кривично одговарају сви представници власти, без обзира на то на ком се нивоу налазе, за сваки живот који је могао бити спасен да они нису били немарни, неспособни и неодговорни, и за сву уништену имовину која је могла бити заштићена да су они реаговали адекватно.

Захтевамо крај цензуре и почетак одговорности.



Блогови и странице:

Акузатив
Александар Секулић - 2389
Александар Шурбатовић
Alжirska Pisma
Ана Милановић
Ангелина Радуловић - Пискарало
Анита Митић
Биљана - Самоказем
Боб Лебоwски (Слободан Владуша)
Бобан Стојановић
Бозóки Антал
Бозóки Антал (хон)лапја
Цх3д4 (Војислав Бајакић)
Цонстрицториа Боа
ЦРЗ Блог
цулт - Б92 блог
Данубиус форум
Дарио Хајрић - Систем и лом
Дејан Пешић
DJ Ивица
Докона попадија
Дописи из Дизниленда
Ђорђе Бојовић
Џунглица
Едис Ђерлек
Еутерпаспеакс
ФЦБК
Ивана Ћирковић - Орган Власти
Ивy Јбте
Из главе радио
Изван кухиње
Јелица Рогић
Јуст Блоггин'
Криза идентитета
Лексикон YУ митологије
Лицеулице
Логаритам
Лоосе Ендс ин Ецономицс
Лука Божовић
Махлат
Марко Марјановић - Поштено му судите па да га стрељамо
Месец, сунцокрет и остале приче
Милица Чалија - блог
Миља Лукић
Милош Ђајић
Милош Сечујски - Б92 блог
Мојпорртал.орг
Мр Блацк
Не верујем у мук истине
Небојша Кнежевић - yзмаyа
Негослава’с Блог
Немам име, имам коментар
Ненад Дуда Петровић
Нешто сасвим неизвесно
Никола Ћупас - блог
Никола Коља Крстић
Нови Сад 2020
Новинаризми
Новосадско убројчавање
Од свега по мало
Осми дан
Оставите Теслу на миру
Паганкаwебсхтизза
Панонска ревија лудости
Парунова реч
Павле Ћосић
Павле Михајловић - Тржишно решење
Пећко пиво
Пешчаник
Политикс тејпс
Поповско Доконисање
Прешлицавање
Прессбургер Цсаба
Прессбургер Цсаба
RainDog по трећи пут међу блогерима
Random Code and Beauty of Organic Entities
Раша Карапанџа
Сајбер Вандерласт
Сандра Симоновић
Сара Радојковић
Савесна
Споокyлудила
Сташа Копривица - 100 лисица
Страхиња Крстић
Троблог
Урошевић Ладислав - координатор Убунту заједнице Србије и ФЛОСС активиста
Вазда нешто
Величковић::Блог
Велимир Младеновић - Б92 блог
Владан Славковић - Краљево онлине
ВладанБа'с Блог
Владимир Греблахер - Зовитемеисхмаел
Владимир Милутиновић - Двоглед
Whatever... Nevermind
While Sleepwalking...
Жарка Радоја - Контрапресс
Жарко Птичек
Жене са Интернета

Организације и покрети:

Београђани против прохибиције
Центар за практичну политику
Центрар за маргину
Фондација Докукино
Грађанске иницијативе
Кућа људских права и демократије
Мрежа за политичку одговорност
Схаре Фондација / Схаре Дефенсе
Удружени грађани за Србију (#Удрузени)

Грађанке и грађани:

Адмир Смајовић
Александар Атанасијевић
Александар Јовичић
Александар Кезић
Александар Кокотовић
Александар Лучић
Александар Станојковић
Александар Живадиновић Ћупас
Александра Анокић
Александра Ђерић
Александра Јенсен
Александра Соколовић
Александра Томић
Ана Беллотти
Ана Чича
Ана Керечки
Ана Манић
Ана Марковић
Ана Петровић
Анђела Миливојевић
Аница Спасић
Биљана Ковачевић
Биљана Кукић
Биљана Маринковић
Биљана Младеновић
Биљана Степанов
Бојан Цвејић
Бојан Радовић
Бојана Јевтовић
Бојана Миковић
Бојана Селаковић
Борис Башић
Борис Лучић
Борис Сијерковић
Бошко Хаџић
Бранислава Несторов
Бранка Добрић
Далибор Стојичић
Дана Селаковић
Даница Николић
Данијел Милошевић
Данијела Пејатовић
Данијела Рафаиловић
Данијела Ранковић
Данијела Тасић
Дарко Влаховић
Дејан Кошанин
Дејана Стевковски
Денис Лазетић
Дијана Хинић
Димитрије Петковић
Ђорђе Манчев
Ђорђе Трикош
Драган Поповић
Драгана Костадиновић
Драгана Пећо
Драгана Златичанин
Дражен Зацеро
Дубравка Николић
Дубравка Велат
Дуња Лазић
Ђурђа Ђукић
Душица Петровић
Душко Јерков
Џевид Садовић
Едита Мифтари
Емина Ковачевић
Филип Перић
Фисмир Јахиу
Горан Зарић
Гордана Шајиновић
Ирина Захар Хинрицхс
Ива Јовић
Иван Лукић
Иван Поповић
Иван Станојевић
Иван Стевановић
Иван Тот
Иван Влајић
Ивана Јаковљев
Ивана Мирчетић
Јасмина Лазић
Јасмина Милојевић
Јасмина Радовановић
Јелена Јовановић
Јелена Кандић
Јелена Милојковић
Јелена Палигорић
Јелена Петровић
Јелена Радановић
Јелена Симић
Јелена Стевић
Јелена Тот
Јелисавета Манојловић
Јелисавета Микулић
Јована Глигоријевић
Јована Јаковљевић
Јована Коларић
Јована Павловић
Јована Полић
Јована Прусина
Јована Радовановић
Јована Сикимић
Јована Трипуновић
Јована Вујичић
Јована Вукић
Катарина Тадић
Ксенија Стојановић
Лав Козакијевић
Лазар Марјановић
Лазар Миловановић
Леополд Роллингер
Љиљана Буквић
Љубица Турудић
Љубомир Медаковић
Лука Рајић
Маја Мићић
Маја Стојановић
Маја Васић-Николић
Маја Вртарић
Марија Аврамовић
Марија Ђелић
Марија Јанковић
Марија Маша Бојичић
Марија Милосављевић
Марија Пенезић
Марија Радовановић
Марија Станојчић
Марија Вукосављевић
Маријана Тома
Марина Андромарта Богојевић
Марина Ристановић
Марина Стаменковић
Марина Угринић
Марко Богуновић
Марко Митровић
Марко Видојковић
Машан Минић
Микаела Смичковић
Милан Цвијић
Милан Ђукић
Милана Нинковић
Миланче Милосављевић
Милена Драгићевић
Милица Јовановић
Милица Стојановић
Миљенко Дерета
Миломир Секулић
Милоранка Илић
Милош Аврамовић
Милош Дашић
Милош Јанковић
Милош МИхајловић
Милош Николић
Милош С. Николић
Мина Илић
Мирјана Драшковић-Ивица
Мирјана Миочиновић
Мирко Рудић
Мирослава Марјановић
Младен Манојловић
Момир Пејатовић
Нада Ликар
Наталија Марјановић
Наташа Агбаба
Наташа Мијатовић
Наташа Николић
Наташа Робуловић
Небојша Г. Мирковић
Ненад Николић
Ненад Вукадиновић
Никола Аџић
Никола Ристић
Никола Томић
Нина Савић
Огњен Ђерић
Олга Глигоровић
Пеђа Митровић
Петар Танчић
Радина Вучетић
Радмило Марковић
Рајма Исљами
Ратко Фемић
Роберт Чобан
Сандра Поповић
Сања Јовић
Сања Зрнић
Сара Дерета
Сашка Карамарковић
Селма Лазовић
Славица Слатинац
Славица Стојановић
Слободан Јоксимовић
Слободан Срдић
Снежана Чонградин
Снежана Марковић
Софија Мандић
Софија Марјановић
Срђан Динчић
Стефан Алексић
Стефан Ћорић
Стефан Јовановић
Стефан Шпаравало
Стеван Ђекић
Стеван Ристић
Татјана Радуновић
Теодора Томић
Урош Јовановић
Ванеса Николић
Вељко Радуновић
Веселин Насуфовић
Весна Ђукановић
Весна Мићановић
Весна Милетић
Весна Пешић
Весна Васиљевић
Вишња Филиповић
Владимир Маровић
Владимир Стојановић
Вукан Симоновић
Вукашин Обрадовић
Жарко Цанић
Жарко Огризовић
Здравко Јанковић
Жељка Пантелић
Зоран Б. Николић
Зорица Филиповић
Зорица Шћепановић

Ој бадњаче, бадњаче!

Данас је Бадњи дан. И мимо свих као камен чврстих верских убеђења милијарди Срба и СрБкиња на овој планети Богом нам даној, данас у том контексту није 6. јануар. Данас је 24. децембар. 2013. године. И не, није то никакав „католички бадњи дан“, јер је Бадњи дан 24. децембра по ма ком календару да га славите. А уосталом, ни не постоји неки посебан „католички Божић“, то је исти празник, само га не славимо по истом календару. А вредело би имати и у виду да га не славимо по истом календару као већина  осталих Православних Цркава (помесних). Оне (скоро све) су, наиме, на „новом“ календару. Но стој, стоп, не залећите се - нису на „папином“, Грегоријанском, него на реформисаном Јулијанском. А према многим изворима, тај реформисани Јулијански је заправо Миланковићев календар. То поткрепљују разни извори, између осталог Миланковић сам, а они који тврде да су остале Православне Цркве на Грегоријанском не наводе никакве посебне изворе. Но, календар је тема за неки други дан, неки други (кон)текст. Вратићемо се на то, обећавам. Имајте само у виду да је пресмешно да је некоме дражи „многобожачки“ Јулијански него „хришћански“ Грегоријански календар.

Ових дана по Београду (па и код мене на Карабурми) на све стране ничу људи који продају бадњаке на улици. Пар гранчица, евентуално у кесици пар ораха, нешто жита и тако тих ђаконија. На интернету се појавила чак и слика из неког супермаркета - спакован бадњак, фабрички освештан (као свеће које купујете у црквеним продавницама). Саблазан, човече! Како то, бадњак у супермаркету, и то још освештан?! Как'а је то традиција, треба ићи у цик зоре у шуму да се лепо сече, домаћински! Уз то се појављују и статуси који критикују „помодарце“ који трче на пијацу да купе бадњак.

И ту долазимо и до разлога зашто сам решио да прекинем паузу на овом блогу и поново пишем. У последњих неколико година све чешће имам утисак да СПЦ хришћанство види као нешто искључиво рурално и да се игнорише све што није село, фолклор, народна ношња, сеоска традиција, „етно“. Не сећам се ниједне црквене приредбе, а да је у „културно-уметничком програму“ било нечега што није „етно“ и фолклор, или да је било само тога другачијег. Чак ни у најурбанијим епархијама. У том духу је и упутство како се проводи данашњи дан, које може да се нађе на најразноразнијим сајтовима који се баве датом тематиком. Ево рецимо шта каже чланак на Википедији:

Рано ујутру на Бадњи дан, по могућности прије изласка сунца, домаћин са неколико мушких чланова породице одлази у шуму да сијече бадњак. Група свој полазак објављује пуцањем из пушака и прангија. За бадњак се најчешће бира цер, а у недостатку цера избор обично пада на друге храстове. Рјеђе се употребљавају неке друге врсте дрвета; у источној Србији то могу бити буква, крушка, дуња, граб и шљива. У предјелима Црногорског приморја гдје нема храстова, користе се маслина, ловор, бријест или магиња (планика). Гледа се да дрво буде младо, право и неоштећено. Понегдје се бадњак више цијени ако је неопажено посјечен у туђој шуми.

Замислите сада просечну породицу која живи у Беораду. Отац, шалтерски службеник у банци, мајка (која у овом сценарију ионако не игра никакву улогу) рецимо такође ради негде (на, наравно, нижој позицији од мужа), а и не мора. Они рецимо живе у неком од блокова Новог Београда. Деца не иду у школу, јер је распуст (хвала Богу, бар нешто). Где они да нађу шуму, и како отац то да укомпонује с послом? И ту је већ крај приче. Описи ових обичаја, које нам сваке године у ово доба сервирају и свештеници из градских храмова једноставно не прате време, екологију, стање шума (и шта је већ све битно да би човек имао непресушне залихе потенцијалног бадњака), а притом се постављају врло често изнад саме суштине празника - те ако ниси својеручно посекао бадњак, или не дај Боже ако уопште немаш бадњак, ти ниси хришћанин - или још горе! - ниси Србин! Притом у том „окршају“ село-град постоје чак и врло образовани епископи који из неког разлога одобравају (и наручују) у храмовима својих епархија овакве фреске:

Наиме, није добро верницима слати такве субјективне (и нетачне) поруке да је град, технологија, полиција, банка, Америка зло (по себи) и да су „ђавоља“ творевина, а да је само нетакнута природа Богом дана. Бог човеку свет није дао да га не дира, него да живи у њему, а с десне стране, иза Христа, не видимо никакав људски уплив (и никакве људе, заправо). А ако ћемо у ситна цревца, могу ја да посечем и оно дрво иза христа и од њега да направим копље и избодем неколико људи. Дакле, логички потпуни промашај. И кад се на то дода да се у Светом Писму на све стране говори о светом ГРАДУ Јерусалиму и нарочито о НОВОМ ГРАДУ ЈЕРУСАЛИМУ после Другог Доласка - паметном је доста. Ако није, онда слушајте молбе на литургији („за овај град, за сваки град“). Иначе, волео бих да видим свештеника који не иде у полицију да извади личну карту, или не тражи помоћ полиције кад му треба. Јер, побогу, Србине брате сестро роЏаче, то је зло!

И за крај, асоцијација из наслова. Писао сам већ о томе да обичаји као такви, ма ког порекла да су, све док су христијанизовани и играју своју улогу у великој слици, нису никакав проблем. Проблем (по мом најскромнијем мишљењу) настаје онда када се од обичаја прави догмат. Проблем је и онда када људи мисле да је правило да се само данас пости и да остатак поста не постоји, или у најбољем случају „није битан“. Проблем је и када људи мисле да су обичаји из њиховог сокака једини Богом дани. А онда (рецимо у руралној Босни), убише се цео дан од ракије, пуцања, па у новије време чак и бацања бомби док врте прасе на ражњу. Ако не учествујеш, ниси хришћанин и ниси Србин, најбитније и пре свега. Дакле, обичаји нису проблем. Ја понекад имам проблем да прихватим усиљена тумачења обичаја који имају сасвим јасно паганску позадину - а усиљени су покушаји да се та позадина негира. Ок је, брате, ово, оно, били смо некад пагани, нешто се задржало, па шта? А објашњења која се труде тако те неке паганске обичаје да угурају у чисто хришћански контекст су ми у најблажу руку... танка.

И ту негде дођемо и до песмице из наслова. Текст каже „Ој бадњаче, бадњаче, ти наш стари рођаче...“ а ми рођака цап, па у ватру! Знам ја да је то „рођаче“ фигуративно... али опет је мало... онако... знате већ. Рођаче мили, ај' да ја тебе мало запалим, а? Додајмо ту и наводе како је бадњак жива особа којој се домаћин обраћа... нема, жртвовање рођака и крај приче. На многим местима се наводи да бадњак изображава дрво које су пастири донели Марији и Јосифу у витлејемску пећину, да могу да га наложе и угреју се. На неким местима (којима људи у потрази за објашњењима подједнако верују) наводи се пак и да бадњак изображава новорођеног Христа. Дакле хајде мали да ми тебе бацимо у ватру! Ватрено крштење! Па ако је тако - живели и срећна Бадњица како се каже у неким крајевима где цветају бомбе, прангије и пиштољи за Божић, јер побогу, како човек другачије да искаже неописиву радост и МИР БОЖЈИ него пуцњавом из ватреног оружја!?

Васкршња беседа о. Вукашина Милићевића

Молитва једна

Господе, хвала ти за дар живота.
Хвала ти за дар љубави.
Хвала ти за све што је добро.
Дај нам снаге.
Дај нам бестрашће.
Дај нам свјетлост.
Помени све људе, па се напосљетку сјети и нас.
Умножи љубав нашу, нека по њој познају да смо род Твој,
Господе, и непријатељи Твоји нека устукну пред пламеном љубави наше.
Амин.

Још један апокалипсис

Уснио сам

да сам

разграђен

све до зрна праха

из којег сам створен

погледах ка небу

и видјех човјека

у бијелој хаљини

сјајнијој од Сунца.

Спусти ми се

у пустињу

ума

и махнувши штапом

својим

зари га у пијесак

и шикну крв из пијеска

и пошкропи му хаљину.

И раздрије он хаљину своју

и отвори се земља

и прогута пијесак

и све зрневље његово.

Био сам у тами три дана

и три ноћи

и би ондје

 плач и хука велика

и многи умријеше у смраду

страха својега,

а у трећи дан

зачу се труба

и отвори се земља

над нама

и стајаше тамо

онај човјек

и муње му сијеваху из очију

а језик му бијаше

двосјекли мач.

И проговори он

гласом трубним

и посијече Ријеч његова

кнезове таме

што му дјецу троваху,

а онда махну руком

и видјех гдје ми се

тијело састави

од најфинијих кристала

и би нови Давид

и проговори Господ

гласом умилним

попут пастирове фруле:

„Стадо моје, не бој се,

јер Царство моје је близу,

и пашњаци његови биће ти

храна и утјеха,

не плачи,

буди постојано.“

И би мрак,

и звијезде падаху

и би ватра велика

што прогута земљу,

и смрт дође поганима

који проклеше Господа,

и видјех Човјека у бијелој хаљини

гдје плаче

и тад се пробудих

у немиру великом

и падох на кољена вапећи:

„Господе, дај ми снаге

да те не одбацим у Онај дан,

Господе, смири душу моју

у часу смрти,

Господе, буди моја мирна лука,

Господе, из буре избави ме,

Господе, одагнај демоне од мене,

Господе, спаси ме!“

Are you sure you want to quit the game?

Као што сам обећао, ево још један текст о. Вукашина из Мисионара... од пре пар бројева - тема броја била је технологија.

ARE YOU SURE YOU WANT TO QUIT THE GAME?

          Ето, сада ја као треба да кажем како су данас људи отуђени и да су за то криве тзв. информационе технологије. Па треба да кажем како је некадашњи живи контакт и однос сада заменио виртуелни, онај у коме уместо стварног човека имате посла са његовом виртуелном копијом, која је, ето, негација његове личности. Па треба да кажем како би било много боље да деца трчкарају за лоптом, уместо да седе испред монитора и акумулирају агресију коју немају куда да испоље, криве кичму и кваре очи итд.... Па треба да кажем како ти сајбер клинци губе некакав морални компас јер играју игрице у којима поене стичеш тако што убијаш, или пре сатиреш, противника.... Сећате се, «генерацијо», Mortal Combat, два клика А, напред, назад и: Fatality! Или како већ...

            Е сад, све се то некако «лепо» уклапа, али ипак, нешто много шкрипи, к`о синоћ око 2, кад се Србијица, сва међ` шљивама, онако слабије потресла. И сад кажу да треба око 10 година да се санира штета од тог слабијег земљотреса, а од претходног слабијег (Мионица 1998) још увек није све санирано. Да ни не помислимо шта би било да није био слабији... Е сад, колико ће требати да се последице овог слабијег шкрипања о отуђењу итд. отклоне...

            На шта мислим:

            Растао сам уз информационе технологије. Себе не сматрам отуђеним. Са више људи сам у виртуелном односу, али не мислим да сам своју способност за упознавање стварног човека тиме на било који начин угрозио. Такође, не пада ми на памет ни да помислим да су они виртуелни, да нису личности, а нисам нешто сигуран да су они други, са којима имам некакав стварнији однос, праве личности. Као клинац, проводио сам доста времена уз игрице, и то често баш оне горе поменуте, али ми никада није пало ни на крај памети да на стварном човеку или живом бићу применим неко од виртуелних искустава.

            Даље:

            Када слушам приче старих о томе како су се стварно некада међусобно односили, подилази ме језа много више неголи у случају овог отуђења. Замисли, каже ми тај и тај како он не памти да га је отац, нити било које од 7-8, деце икада помазио. Како не памти да је мајци рекао ишта нежније од «Жено!», укључујући и !. Како се не сећа да ли је уопште волео оца... Сетим се да су некада људи били спремни да једни друге убијају гледајући се у очи. Како су то чинили верујући да то нису очи човека, него непријатеља, њиховог и Божијег, и да зато у себи треба да потисну свако саосећање како би извршили то добро дело... Можда ће неко рећи да се тиме нису  отуђили, али... Такође, деца нису имала кичму криву од седења, него од тегљења које чега... И живела су у просеку 20-30 година краће од ових метиљавих сајбер клинаца. Можда ће неко рећи да су била срећнија, али то већ залази у спекулације...

            И зашто све то причам?

            Не свиђа ми се све то што носе информационе технологије. Наиме, глупост сваке врсте је добила прилику да се шири неслућеном брзином, као никада до сада. И не само то, него и да се без било каквих последица иживљава на коме хоће. Али ми се још мање свиђа оно што се углавном истиче као алтернатива том отуђењу, јер је у питању оном истинском човеку у нама једнако, ако не и у још већој мери, туђа ствар. И то је оно што тако много шкрипи.

            Не само да нема ничега новог, него нема ни ничега доброг под Сунцем.

            Осим Сунца правде.      

                    

Нови урадак

Јес, није ме било неко време... презаузет сам, знате-већ-чиме. Видећу да ових дана бар окачим неки текст о. Вукашина. До тад - ево најновије, свеже:

Капљице зноја

избијају ми на челу

док

свом снагом

копам

раку

за покојника

и сваким замахом

смрад све јачи

избија из утробе

земље

лешеви заударају

које сам некоћ

закопао

а још се ни распали нису

и једва да има мјеста

за још једног

али биће

и умријеће

смрт

и

смрад

да направе мјеста

свјетлости

животу

но сада ја

мртвац живи

копам

раку

себи

демону

гријеху

смрти

да умрем ја

да не буде мене

да се роди Давид.

Дођи, Свјетлости

дођи, Животе

дођи, Љубави

дођи, Господе.