Осми дан

Молитва једна

2011-10-06T01:56:00.002+02:00

Господе, хвала ти за дар живота.
Хвала ти за дар љубави.
Хвала ти за све што је добро.
Дај нам снаге.
Дај нам бестрашће.
Дај нам свјетлост.
Помени све људе, па се напосљетку сјети и нас.
Умножи љубав нашу, нека по њој познају да смо род Твој,
Господе, и непријатељи Твоји нека устукну пред пламеном љубави наше.
Амин.

Још један апокалипсис

2011-07-12T02:39:00.006+02:00

Уснио сам

да сам

разграђен

све до зрна праха

из којег сам створен

погледах ка небу

и видјех човјека

у бијелој хаљини

сјајнијој од Сунца.

Спусти ми се

у пустињу

ума

и махнувши штапом

својим

зари га у пијесак

и шикну крв из пијеска

и пошкропи му хаљину.

И раздрије он хаљину своју

и отвори се земља

и прогута пијесак

и све зрневље његово.

Био сам у тами три дана

и три ноћи

и би ондје

плач и хука велика

и многи умријеше у смраду

страха својега,

а у трећи дан

зачу се труба

и отвори се земља

над нама

и стајаше тамо

онај човјек

и муње му сијеваху из очију

а језик му бијаше

двосјекли мач.

И проговори он

гласом трубним

и посијече Ријеч његова

кнезове таме

што му дјецу троваху,

а онда махну руком

и видјех гдје ми се

тијело састави

од најфинијих кристала

и би нови Давид

и проговори Господ

гласом умилним

попут пастирове фруле:

„Стадо моје, не бој се,

јер Царство моје је близу,

и пашњаци његови биће ти

храна и утјеха,

не плачи,

буди постојано.“

И би мрак,

и звијезде падаху

и би ватра велика

што прогута земљу,

и смрт дође поганима

који проклеше Господа,

и видјех Човјека у бијелој хаљини

гдје плаче

и тад се пробудих

у немиру великом

и падох на кољена вапећи:

„Господе, дај ми снаге

да те не одбацим у Онај дан,

Господе, смири душу моју

у часу смрти,

Господе, буди моја мирна лука,

Господе, из буре избави ме,

Господе, одагнај демоне од мене,

Господе, спаси ме!“

Are you sure you want to quit the game?

2011-06-17T21:19:00.000+02:00

Као што сам обећао, ево још један текст о. Вукашина из Мисионара... од пре пар бројева - тема броја била је технологија.

ARE YOU SURE YOU WANT TO QUIT THE GAME?

Ето, сада ја као треба да кажем како су данас људи отуђени и да су за то криве тзв. информационе технологије. Па треба да кажем како је некадашњи живи контакт и однос сада заменио виртуелни, онај у коме уместо стварног човека имате посла са његовом виртуелном копијом, која је, ето, негација његове личности. Па треба да кажем како би било много боље да деца трчкарају за лоптом, уместо да седе испред монитора и акумулирају агресију коју немају куда да испоље, криве кичму и кваре очи итд.... Па треба да кажем како ти сајбер клинци губе некакав морални компас јер играју игрице у којима поене стичеш тако што убијаш, или пре сатиреш, противника.... Сећате се, «генерацијо», Mortal Combat, два клика А, напред, назад и: Fatality! Или како већ...

Е сад, све се то некако «лепо» уклапа, али ипак, нешто много шкрипи, к`о синоћ око 2, кад се Србијица, сва међ` шљивама, онако слабије потресла. И сад кажу да треба око 10 година да се санира штета од тог слабијег земљотреса, а од претходног слабијег (Мионица 1998) још увек није све санирано. Да ни не помислимо шта би било да није био слабији... Е сад, колико ће требати да се последице овог слабијег шкрипања о отуђењу итд. отклоне...

На шта мислим:

Растао сам уз информационе технологије. Себе не сматрам отуђеним. Са више људи сам у виртуелном односу, али не мислим да сам своју способност за упознавање стварног човека тиме на било који начин угрозио. Такође, не пада ми на памет ни да помислим да су они виртуелни, да нису личности, а нисам нешто сигуран да су они други, са којима имам некакав стварнији однос, праве личности. Као клинац, проводио сам доста времена уз игрице, и то често баш оне горе поменуте, али ми никада није пало ни на крај памети да на стварном човеку или живом бићу применим неко од виртуелних искустава.

Даље:

Када слушам приче старих о томе како су се стварно некада међусобно односили, подилази ме језа много више неголи у случају овог отуђења. Замисли, каже ми тај и тај како он не памти да га је отац, нити било које од 7-8, деце икада помазио. Како не памти да је мајци рекао ишта нежније од «Жено!», укључујући и !. Како се не сећа да ли је уопште волео оца... Сетим се да су некада људи били спремни да једни друге убијају гледајући се у очи. Како су то чинили верујући да то нису очи човека, него непријатеља, њиховог и Божијег, и да зато у себи треба да потисну свако саосећање како би извршили то добро дело... Можда ће неко рећи да се тиме нису отуђили, али... Такође, деца нису имала кичму криву од седења, него од тегљења које чега... И живела су у просеку 20-30 година краће од ових метиљавих сајбер клинаца. Можда ће неко рећи да су била срећнија, али то већ залази у спекулације...

И зашто све то причам?

Не свиђа ми се све то што носе информационе технологије. Наиме, глупост сваке врсте је добила прилику да се шири неслућеном брзином, као никада до сада. И не само то, него и да се без било каквих последица иживљава на коме хоће. Али ми се још мање свиђа оно што се углавном истиче као алтернатива том отуђењу, јер је у питању оном истинском човеку у нама једнако, ако не и у још већој мери, туђа ствар. И то је оно што тако много шкрипи.

Не само да нема ничега новог, него нема ни ничега доброг под Сунцем.

Осим Сунца правде.

Нови урадак

2011-06-16T23:11:00.002+02:00

Јес, није ме било неко време... презаузет сам, знате-већ-чиме. Видећу да ових дана бар окачим неки текст о. Вукашина. До тад - ево најновије, свеже:

Капљице зноја

избијају ми на челу

док

свом снагом

копам

раку

за покојника

и сваким замахом

смрад све јачи

избија из утробе

земље

лешеви заударају

које сам некоћ

закопао

а још се ни распали нису

и једва да има мјеста

за још једног

али биће

и умријеће

смрт

смрад

да направе мјеста

свјетлости

животу

но сада ја

мртвац живи

копам

раку

себи

демону

гријеху

смрти

да умрем ја

да не буде мене

да се роди Давид.

Дођи, Свјетлости

дођи, Животе

дођи, Љубави

дођи, Господе.

О Великом посту

2011-03-19T21:17:00.000+01:00

У згради одмах поред оне у којој станујем има једна пекара, у коју веома радо одлазим. Власник те пекаре је један врло љубазан човек, коме није циљ само да прода своју робу, него воли да храна муштеријама буде заиста укусна. Трећег дана Великог поста отишао сам код њега да купим хлеб, и питам га успут шта има од питâ, на шта он наброја све врсте посних питâ које има у понуди, и каже како по цео дан једе питу с кромпиром. „А ти постиш?“, кажем ја. „Да, да, постим“, каже он. Ја му на то кажем како у овом посту уље – по типику – не може да се користи свакодневно, а он ми одговара како он ето и не пости као верник, него више за здравље, „мало за детоксикацију организма“. На то сам само слегнуо раменима. Видите, није први пут да неко као разлог за пост наводи „здравље“, „прочишћење тела“ и сличне разлоге. На такво резоновање о посту наилазио сам чак и међу активнијим верницима. Но, таква размишљања човека у време када је Велики пост већ у току свакако мало јаче прену него иначе, и не можемо а да се не позабавимо мало више питањем зашто уопште постимо. Ја лично волим да постим, зато што у томе видим заповест да се борим са палом природом и (углавном) умишљеним „потребама“ тела, те да се концентришем на ону стварну потребу без које нема живота, па макар непрестано јео разну „јаку“ храну од које се у посту уздржавамо. А која је то стварна потреба човека, без које нема живота? Црквеном човеку је одговор одмах и потпуно јасан – сједињење с Христом. А како се сједињујемо с Христом? Одговор је поново јасан по себи – кроз Евхаристију/Причешће. Пост дакле – као ни било шта друго у Цркви – нема никакав смисао, уколико није дубоко уврежен у Тајну над тајнама, како сасвим слободно можемо назвати Евхаристију. А с друге стране све то заједно не би имало свој смисао без Васкрса. Васкрс је централни догађај богослужбене године (односно хришћанског живота уопште), јер је Христос својом смрћу и васкрсењем победио смрт и преобразио је из трагедије у „капију“ ка вечном животу. Ми то пак често заборављамо, јер презаузети свакодневицом смећемо с ума који је то живот којем треба да гравитирамо и који нам је Христос омогућио својом жртвом. Хладимо се и заборављамо чак и да се Васкрсење заиста збило, и да се увек изнова збива за нас. Тако она со којом треба да осољујемо земљу, а која смо заправо ми сами и наши животи („Ви сте со земљи...“ Мт. 5,13), обљутави, разгради се и није више ни за шта „осим да се проспе напоље и да је људи погазе.“ Зато је Црква установила пост као припрему прославе Празника над празницима, као својеврсну „школу покајања“ (прве речи проповеди нашег Господа биле су управо „покајте се“, исто као и у проповеди Пророка и Претече Јована Крститеља), као период у којем се подсећамо свог Циља. Главна сврха Великог поста у раној Цркви била је припрема оглашених за крштење (тада су се људи за крштење морали спремати одређени период времена, и крштавања су обављана у склопу Васкршње литургије), а временом је пост као обавезу прихватила цела Црква – управо јер су људи почели да се „опуштају“ и заборављају своје назначење у Христу. Смисао поста је пак остао исти, јер кроз Васкрс обнављамо своје крштење, своју смрт за страсти овог света и своје рађање за нови живот у Господу, а богослужења у току самог поста нас узводе том обновљењу крштења. Читања делова Старог Завета и друге „крштењске“ карактеристике великопосних богослужења дакле нису никаква „заоставштина“ прошлости из „времена оглашених“, него служе управо за обновљење наше љубави и страдања за Господа. Зато је сасвим јасно да пост по себи не може да постоји ван евхаристијског контекста, нити да буде ограничен само на уздржавање од ове или оне хране. Циљ поста није свакако ни мучење тела, јер су телесност и материја тобоже нешто лоше – напротив, уздржавање од хране је само помоћно средство у борби са страстима које нас спутавају на путу ка Христу. А до Христа не можемо доћи мимо богослужења у Цркви, која су нам извор за напајање духа – молитвама, ума – поукама и читањима из Светог Писма, и срца – љубављу која нас све сједињује у Једно. Све то у себи обједињује Свето Причешће, као једини „пролаз“ ка оном свету у ком „нема бола, ни жалости, ни уздисања, него само живота бесконачног“, а пост нам омогућује да „оперемо“ своје крштењске хаљине и да нам оне засијају светлошћу новог живота која нас чека на крају тунела поста, у Дан Васкрсења.

Зашто идем на литургију?

2011-03-19T21:05:00.000+01:00

Пре неких десетак година, када сам постао „црквено активан“, односно кренуо да одлазим на литургију сваке недеље, моје поимање Цркве, учешћа у богослужењима, а и самог хришћанства као таквог било је знатно другачије него данас. Данас (надам се) могу да кажем да сам своје заблуде превазишао. Проблем је међутим у томе што данас добар део људи који долазе чак и сваке недеље на литургију не знају шта је сâм смисао исте, и зашто заправо долазимо у Цркву. Тада, пре тих десетак година, ја сам у Цркву долазио да певам. То је било једина сврха, једини циљ мог доласка – да станем за певницу и певам, да ми буде лепо, да доживим молитвену атмосферу и тако остварим неку „везу с Богом“, не узимајући у обзир друге људе у храму. Додуше, изгарао сам од љубави за Христа, али такав пламен љубави – као и сваки други пламен уосталом – брзо сагори уколико се не потхрањује и не чува од ветрова који нас окружују. За Причешће сам наравно знао, али сам се – као и већ поменути многи – причешћивао само о великим постовима. И видите, ту управо лежи поента нашег битисања у Цркви. Шта је, наиме, оно што хришћанство одваја од ма које друге религије (иако, руку на срце, ја хришћанство не доживљавам као религију, већ као начин живота), и шта је оно што литургију као такву чини другачијом од ма које друге молитве у којој учествује више људи? Управо Причешће – Евхаристија. У Евхаристији нам се даје сам Бог, и то на један потпуно стваран начин, иако ми то не можемо да видимо очима (јер, за наше очи то су хлеб и вино), и Причешћем ми постајемо ћелије Христовог тела. Ми се дакле у Цркву не сабирамо да бисмо стајали раштркани по храму као беживотни кипови који не виде једни друге, него управо да бисмо пројавили себе као Цркву, заједницу, као део Тела Христовог, а то без учешћа у Причешћу није могуће. Неко ће рећи – „али ја нисам достојан!“ – и то ће бити тачно, но – треба имати увек у виду (и никада не заборављати) да нико никад није достојан таквог Дара, као и тога да нас достојнима не чине (само) наша дела, већ пре и изнад свега љубав и милост Божија. А онај ко изгара од љубави за Богом, њему ће и бити циљ да се што чешће сједињује с Њим. Ми смо данас доспели до једног стања у којем је пре свега наглашен страх Божији (и то потпуно погрешно, јер тај страх није страх од Бога, већ страх да ћемо остати без Њега, као кад се бојимо да ћемо остати без вољене особе), а о љубави мало ко и говори, о делатном пројављивању исте тек да не причамо. То опет иде чак толико далеко да се често из возгласа „Са страхом Божијим, вером и љубављу, приступите“ испушта „и љубављу“! Треба се дакле концентрисати на љубав Божију (и према Богу), и схватити да нико није савршен хришћанин, те да је поента у труду. Не можемо дакле сами себе удаљавати од Бога (односно Причешћа) изговорима како нисмо достојни и „не можемо“ да „живимо хришћански“, нарочито ако себе сматрамо црквенима и идемо редовно на богослужења. Не треба бити лењ, треба стати пред огледало, добро се погледати у очи и натерати да мењамо своје рђаве навике за које сматрамо да нас чине мање добрим хришћанима – јер, Христос нас позива да се стално мењамо и преображавамо према Његовом лику (и делу, наравно), а снагу за то и лек да надиђемо чак и саму смрт (које се сви толико плашимо) даје нам управо Он сâм, у својој Чаши спасења. Колико је једноставно посматрати ствари на такав начин, илустроваћу следећим примером: ћерка једног мог познаника – дете има око пет година – на литургији воли да клечи код амвона и посматра свештеника у олтару. На питање оца зашто ту клечи, она је одговорила: „Чекам да изађе Бог и дâ ми хлеба!“ Видите, на једном потпуно исконском нивоу, дете зна да свештеник на литургији изображава Христа (дакле Бога) и да ће јој дати хлеба живога – „Ја сам хљеб живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога хљеба живјеће вавијек; и хљеб који ћу ја дати тијело је моје, које ћу ја дати за живот свијета“ (Јн, 6,51). Треба дакле превазићи људску рационализацију и умовање и посматрати ствар очима детиње, чисте љубави, јер рече Господ: „Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као дјеца, нећете ући у Царство небеско“ (Мт, 18,3). Стога када идете на литургију, осмотрите људе око себе, и схватите да нико у Цркви не стоји сам за себе, него да смо сви делићи једног Тела, и да само заједно и учешћем у Евхаристији чинимо ту целину и пројављујемо себе као хришћане, јер „ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи.“ (Јн, 6,53)

Мало рекламе није на одмет...

2011-01-18T00:32:00.001+01:00

Јес' да обично не рекламирам овде ништа... позитивно рецимо, искористићу на овом месту ипак прилику и могућност (ипак је ово мој блог, зар не?) да то учиним. Наиме, сви они који мене знају, знају и за моју везаност за Цркву (некоме се то може свидети или не, но будимо толерантни, ок?). А део моје службе у Цркви је и радијски посао - на станици Архиепископије београдско-карловачке "Слово љубве". Дакле - ко воли, и жели да слуша радио, и да се упозна с оним шта радио ради и емитује, може то да види (и слуша уживо) на веб-сајту радија , као и да нам се придружи на званичној фејсбук групи радија, где качимо редовно обавештења о свему битном везаном за рад радија.

Два пророштва и једна поука...

2010-11-27T23:10:00.001+01:00

Ових дана се на једном од два велика црквена форума појавио текст под насловом "Пророштво о будућем безакоњу", који овде доносим у целости, без пресловљавања потребних дијакритичких знакова...

PROROSTVO O BUDUCEM BEZAKONJU

Iz pisma staresine Optinskog skita i novomucenika sv. Anatolija Mladjeg (1922)

Od sada jeresi ce se siriti svuda i obmanuce mnoge ljude. Neprijatelj ljudskog roda ce delovati sa lukavoscu da bi u jeres uvukao, ako je moguce, cak i izabrane.

On nece poceti grubim odbacivanjem dogme o Svetome Duhu, bozanstvu Isusa Hrista i vrlina Majke Bozije, nego ce poceti neprimetno da izopacuje ucenja i pravila Crkve i sam njihov duh, koja su nam predata od strane Svetih Otaca pomocu Svetoga Duha.

Malo njih, samo oni koji su iskusni u duhovnom zivotu, primetice lukavstva neprijatelja. Jeretici ce zgrabiti vlast nad Crkvom i postavice svoje sluge svuda; na pobozne ce se gledati sa prezrenjem. On (Gospod) je rekao, po njihovim plodovima cete ih prepoznati, i, tako, po plodovima i aktivnostima jeretika trudi se da ih razlikujes od istinskih pastira.

Oni su duhovni kradljivci koji pljackaju duhovno stado i oni ce se uvuci u stado (Crkvu), penjuci se nekim drugim putem, upotrebljavajuci nasilje i gazeci bozanske zapovesti. Njih Gospod naziva lopovima (vidi Jn. 10, 1). Zaista, njihov prvi zadatak ce biti proganjanje istinskih pastira, njihovo hapsenje i proterivanje, jer bez ovoga im nece biti moguce da pljackaju stado.

Zato, sine moj, kada u Crkvi vidis ogresenja o svetootacku tradiciju i bozanske zapovesti, o red koji je zaveo Bog, znaj da su se jeretici vec pojavili, iako ce za izvesno vreme prikrivati svoju bezboznost, ili ce neprimetno izopacavati bozansku veru, da bi bolje uspeli u zavodjenju neiskusnih u njihovu mrezu.

Progon ce biti usmeren ne samo protivu pastira, vec protivu svih slugu Bozijih, jer svi oni koji su pod vlascu jeresi ne mogu da podnose poboznost. Po njihovoj nadmenosti i vlastoljublju prepoznaj ove vukove obucene u jagnjece koze. Oni ce biti ogovaraci, izdajice koji ce svuda sejati neprijateljstvo i zlobu; zato je Gospod rekao da ces ih po plodovima poznati. Istinske sluge Bozije su smerni, vole svoga bliznjeg i poslusni su Crkvi.

Kaludjeri ce biti mnogo tlaceni od strane jeretika i monaski zivot ce biti izlozen ruglu. Manastiri ce se prorediti, broj monaha ce se smanjiti, a oni koji ostanu bice izlozeni nasilju. Medjutim, ovi dusmani monaskog zivota koji ce imati samo privid poboznosti, trudice se da privuku monahe na svoju strane obecavajuci im zastitu i zemaljska dobra, a preteci izgonom onima koji im se odupiru.

Ove pretnje ce izazvati veliko ocajanje medju malodusnima, ali ti, sine moj, budi srecan da si ziveo do tog vremena, jer onda ce i verni koji nisu pokazali nikakve vrline, primiti krune samo zato sto su ostali postojani u veri, prema recima Gospodnjim (Mt. 10, 32).

Boj se Gospoda, sine moj. Strahuj da ne izgubis krunu pripremljenu (za tebe), plasi se da te Hristos ne baci u krajnju tamu i vecne muke. Stoj hrabro u veri, i, ako je potrebno, izdrzi progon i druge nevolje, jer Gospod ce biti sa tobom, i sveti mucenici i ispovednici, oni ce sa radoscu posmatrati tvoju borbu.

Ali tesko u to vreme monasima koji se vezu za imovinu i bogatstva, koji su spremni da se, iz zelje za mirom, pokore jereticima. Oni ce uspavati svoju savest, govoreci: "Mi cuvamo i spasavamo manastir i Gospod ce nam oprostiti." Nesrecnici i slepci, uopste ne uzimaju u obzir da ce kroz jeres demoni uci u manastir i onda to nece biti sveti manastir, nego samo zidovi koje ce blagodat napustiti.

Medjutim, Bog je mocniji od neprijatelja i On nece nikada napustiti svoje sluge. Istinski hriscani ce ostati do kraja ovoga veka, samo ce oni izabrati da zive u izolovanim, napustenim mestima. Ne boj se stradanja, nego se boj ubitacne jeresi, jer ona nas lisava blagodati i odvaja nas od Hrista. To je zasto nam je Gospod naredio da jeretika smatramo kao neznabosca i carinika.

I tako, sine moj, ojacaj sebe u blagodati Isusa Hrista. Pozuri da objavis veru, da izdrzis stradanja kao dobar vojnik Hrista (up. II. Tim. 2, 3), Koji je rekao: "Budi vjeran do same smrti, i dacu ti vijenac zivota" (Otk. 10, 2).

Njemu, zajedno sa Ocem i Duhom Svetim, neka je cast, slava i vlast u vekove vekova. Amin.

prevod: prota o. Mateja Matejic

Orthodox Life, br. 3/1993

На то је реаговао један човек ког веома ценим... саставивши своје пророштво:

Пророштво о будућем безумљу

од nishizawe неподобног

Од сада ће се бесмисао, затуцаност и параноја ширити и обманути многе људе.

Мало њих који имају елементарно богословско или било какво друго образовање ће приметити о чему се ради. Незналице, параноици и хистеричне жене преузеће главну реч у манастирима и парохијским Црквама, а на здраве, образоване и нормалне људе ће гледати са презрењем.

Зато, када у Цркви почну да се јављају они који газе све оно што је основа и суштина Православља, и свега онога што нам је сам Христос говорио, знај да је дошло време лудила. Јер ће се у прво време лудило толерисати, под изговором побожности.

Лудило ће бити усмерено против свега смисленог, јер сви они које параноја обузме не могу поднети стварност и чињенице. По њиховом бесу, мржњи, склоности ка осуђивању, одсуству самилости и здравог разума познаћеш их. Истинске слуге Божије су смерни људи, воле ближњег свог и послушни су Цркви.

Калуђери ће постати не најобразованији, већ најзатуцанији људи. Почеће да онима који живе ван манастира намећу сулуде заповести и правила, терајући их да у свету живе као у манастирима, и уместо да буду Светлост Свету, и Со којом ће се свет осолити, постаће распиривачи мржње, пакости и лудила. Под привидом побожности привлачиће људе у манастире, обећавајући им утеху, благодат, љубав и смирење, а храниће их:

уместо Љубављу Христовом - мржњом против свих који су другачији од њих;
уместо кротошћу - гордошћу и осуђивањем свакога ко није као они;
уместо љубављу према своме народу - мржњом према туђем;
уместо радосним ишчекивањем Другог Доласка Христовог - апокалиптичном паранојом;
уместо послушањем црквеној јерархији - бунтовништвом и секташењем;
уместо милосрђем и праштањем - фарисејском строгоћом и ситничавошћу;
уместо светлошћу и знањем - мраком и затуцаношћу.

Све ово ће изазвати велико очајање међу онима који буду желели да у Цркви нађу склониште и спас, и велики број људи ће се разочарати у Цркву, пошто у њој неће успети да нађу мир.

Међутим, истински Хришћани ће остати до краја овога века, једино што ће бити прозивани као јеретици, екуменисти, паписти, протестанти, надмени, гордељивци и како још све не од стране прелешћених, полуделих, параноичних и заслепљених.

И тако, јачајте у себи Љубав Христову, волите једни друге, учите и образујте се, будите добри према свима, волите непријатеље своје, венчавајте се и изродите децу, и не браните им да славе рођендане и да за Нову Годину иду да добију поклон од Деда Мраза, без обзира на то што Деда Мраз не постоји.

Амин.

Е, сад - за оне којима и даље није јасно, ево поука старца Пајсија Светогорца, коју је на све то поставио о. Гаврило Лепавински:

MUVE I PČELE

Starac je govorio: "Iz sopstvenog iskustva znam da se ljudi shodno svom životu mogu podeliti u dve grupe. Treće, nema. Ili čovek pripada prvoj ili drugoj grupi.

Jedna grupa ljudi je slična muvi. Muvu karakteriše to da se uvek spušta na nešto nečisto i prljavo. npr. ako na nekom mestu ima mnogo mirisnog cveća i neka životinja učini nešto nečisto u uglu bašte, muva će leteti iznad te lepe bašte i neće se zaustaviti ni na jednom cvetu. Ona će čim vidi tu nečistotu, na nju da se spusti i počne da rovi po tome. Muva uživa u mirisu koji dolazi od ovoga smeća i ne može od njega da se odvoji. Ako bi imala mogućnost da govori i kada biste je pitali da li u toj bašti ima ruža, ona bi odgovorila da ne znašta tu ima. Ona bi se samo odgovorila: Ja znam gde je smetilište, toaleti, crkotine i razno smeće.

Isto tako biva u životu ljudi koji su slični muvama. To je kategorija ljudi koji uvek negativno misli i u svemu vidi samo negativno, pri čemu istovremeno dobro ne primećuje i ignoriše ga.

Druga kategorija ljudi je slična pčeli. Karakteristično svojstvo pčele je to da ona uvek nešto lepo i mirisno nađe i na tome se zaustavlja. Uzmemo na primer da neko u jednom prljavom prostoru ima vazu sa cvećem. Kada pčela uleti u taj prostor, ona će leteti iznad svega onoga što je nečisto, neće nigde stati, sve dok ne pronađe ovo cveće i na njemu će se zaustaviti. Kada bi mogli pčelu da pitamo da li je videla neki otpad ili drugu nečistoću, ona bi odgovorila da ništa takvo nije primetila. rekla bi da je samo videla hortenzije, ruže i drugo cveće. da je na jednom mestu bio med, a na drugom šećer. Ispostavlja se da ona zna samo za dobro i da nema pojma o nečemu lošem. Upravo tako i ljudi pripadaju ili kategoriji muve ili pčele."

Na kraju je starac dao sledećei zaključak: "Kada me ljude posete, a pri tome druge osuđuju, ispričam im ovu priču i ostavim ih da razmišljaju kojoj kategoriji ljudi pripadaju oni koji druge osuđuju."

Iz pouka Starca Pajsija Svetogorca

Васа Ладачки и мало другачија прича о посту

2010-11-14T23:57:00.014+01:00

Иако божићни пост почиње тек за две недеље, решио сам да данас већ поставим један текст оца Вукашина Милићевића (такође објављен у Православном Мисионару), а који на врло занимљив начин говори о посту.

Знате л’ причу о Васи Ладачком?

или: шта треба да зна о посту сваки православни јуноша

Знам да сви знате причу о Васи Ладачком... Снимљен је и филм или филмови, не знам ни сам. Одмах на почетку: уопште ми га није жао! Штавише, није ми ни симпатичан. Мислим, ако ти толико треба да схватиш да је љубав важнија од коња, ливада, златног сата и штапа, па и салаша молићу, онда је кафана заиста једино решење. У егзистенцијалном смислу, мислим... Брате, ваљда си чуо за Ромеа и Јулију?!

Но, оставимо Васу да на миру „откљуца“ своје у кафани. Наша тема је пост. А Прича о Васи Ладачком нам показује колико је пост, као и све оно што је у вези са њим, саморазумљиво начело. Јер прва „ствар(ност)“ везана за пост је љубав. И зато, ако се сетимо шта нам о љубави каже св. апостол Павле у Химни љубави (1 Кор 13), онда нам никакво друго тумачење поста не треба. Међутим, данас ретко ко говори о посту полазећи од Химне љубави. Те дијета, те борба са страстима, те „здравље“, те ово, те оно... Једна кап уља, две капи... Све то јесте добро, у свакоме смислу, али нешто ипак као да недостаје. Јер, ако је заиста све тако, и ако је пост као уздржање од хране и самодисциплиновање један од суштинских израза наше хришћанске вере, како онда да објаснимо зашто увек и свагда не постимо? Да ли је може бити довољно да будемо хришћани само 7, 40, 80, 120 дана у години?

Најпре, није тачно да ми не постимо свагда. У смислу у коме пост означава одрицање зарад служења ближњем у љубави заповест поста важи у сваком тренутку нашега живота. Најснажнија страст, страст која је извор најпогубнијег греха, а то је страст самољубља, побеђује се само и једино оваквим служењем; уздржање од хране има тако само једну и то помоћну функцију: јачање воље која је једино оружје у борби против греха, јер грех је, коначно, пре свега проблем воље.

И зато Васи Ладачком нико није крив за његов животни промашај. И зато је његов крај кукавичка капитулација, патетична жалопојка над самим собом, без макар и једног покушаја да се уђе у борбу.

Али данас, нажалост, чак и Васа Ладачки изгледа као некакав романтични трагичар. Мислим, ипак је он имао „храбрости“ да макар уништи, ако не и победи, једини извор проблема: себе. Због тога му дајемо један поен, који је, наравно, недовољан за победу, али: нек се зна.

Кажу да је појава крупног кадра у кинематографија била основна претпоставка за настанак феномена филмске звезде. Наиме, говоримо о могућности да нечије лице задобије чудовишне димензије, да се сваки његов делић уреже у памћење фасциниране гомиле. Е сад, не би било тако страшно да се остало при филму. Међутим, филмска звезда је постала парадигма „доброг“ у свим сферама друштва: у политици, уметности, чак и религији... А то добро-утицајно-моћно је најчешће један обичан надувани балон, без икаквог стварног садржаја, али ипак, услед готово магијске моћи предимензионираног ничега, неподложан било каквом преиспитивању, да не кажемо одрицању или одустајању. Успети данас значи наметнути другима своју празнину, онај фамозни и овде често помињани персоналити. И управо зато је пост у суштинском смислу данас прогнан, упркос томе што се његове мање битне димензије данас све више хвале као добре, здраве, корисне... И управо зато данас чак и бедни Васа Ладачки изгледа као херој трагедије. И коначно, управо је зато пост данас једини аутентични вид побуне против оваквог света јер се род тај не изгони осим молитвом и постом (Мт 17, 21).

La Cucaracha!

2010-11-08T14:41:00.004+01:00

Као што сам обећао, следи још један текст оца Вукашина Милићевића, објављен у Православном Мисионару у броју за март/април 2008. Текст говори о нашем преображавању у Христу. Но, погледајте сами.

La Cucaracha

Враћамо се персоналитију.

А где си упознала оног твог дечка... Чела, Ћела... како беше? Није читко... Он је беше имао неке везе са криминалом, рекао је Смешљивко хладним тоном. Молим вас, рече Паметница, то је непримерено питање. Потом му је хитро отела папире са припремљеним питањима; један је бацила, други поцепала, за трећи ауторитативно рекла Е ово може... Какав персоналити!

* * *

Кафка у приповетци Преображај описује човека који се у сну претворио у бубу. Пошто се пробудио, његова прва брига није била да се у потпуности ослободи тог стања; штавише, све до краја његовог инскетоидног живота, нити он, нити његови укућани ниједном неће поставити питање о евентуалном разлогу његовог преображаја?! Будући да је као човек заспао лежећи на леђима, што је за једну бубу изузетно непријатан положај, његова прва брига је како да се окрене, како да се «врати» у «нормално» стање инсекта. Човек се, наиме, помирио са стањем своје инсектоидности, са чињеницом да је буба, и то у тој мери да мање-више прихвата постепено све израженију нетрпељивост најближе породице, нетрпељивост која не води само уништењу последњег трага људскости у њему, већ и до његове биолошке смрти – и то од глади!

* * *

Ова приповетка указује на саму срж хришћанског учења о човеку и греху. Наиме, свима нама је добро позната прича о прародитељском греху из прве библијске књиге, Књиге Постања. У питању је изузетна анализа – и то етиолошка – феномена инсектоидности Грегора Самсе[1]. Наиме, Бог је потпуно отворено рекао Адаму и Еви да не једу од дрвета познања добра и зла јер ће умрети. И заиста: узрок и почетак сваког отуђења и страха, сваке инсектоидности у човечијем бићу, као и заједнички именитељ свега тога, јесте смрт. Што је још невероватније, људи су смрт прихватили као природну, баш као и момак из Кафкине приче своје ново стање. Адам и Ева, наиме, нису послушали Бога – мислили су да он има некакве задње мисли, како им је сугерисала змија. И...

Управо овде суочавамо се са догађајем означеним као Пад. И то не само један пад – овде се заправо ради о низу падова. Међутим, уместо да (како би за нас било очекивано) Адама сустигне некаква казна, Бог му још неколико пута даје шансу. Бог, наиме, даје шансу људима да увиде како није једини проблем у томе што су леђима окренути земљи, већ у томе што желе да постану бубе. Сетимо се приче: Бог шета по Рају и тражи Адама, а он се, управо попут бубе, крије. Бог га пита шта је урадио, а Адам, ни мање ни више, постајући сада и умом буба, окривљује Бога за сопствени грех: жена коју си ми ТИ ДАО... Дакле, тријумф греха је да сваки облик личне одговорности буде искључен. Зашто? Управо зато што нам одговорност указује да без наших ближњих нема ни нас самих. У том контексту, оно што у вези са Кафкином причом истовремено и фасцинира и плаши, јесте чињеница да је много стравичнија појава унутрашње инсектоидности других чланова породице Самса, неголи сам Грегоров преображај.

* * *

Како да се Адам ослободи последица Пада?

Изгледа да решење није у негирању чињенице да је Грегор постао буба. Другим речима, можете бацати и цепати папире до миле воље, пљувати онога ко поставља питање, али то неће променити чињеницу да ми нисмо оно што мислимо и желимо да други мисле о нама – да ми нисмо онај персоналити који покушавамо да истакнемо.

Управо супротно: поента је у томе да се суочимо са чињеницом да јесмо постали бубе. Поента је да, иако прихватамо чињеницу да по телу заиста јесмо постали бубе, тиме не прихватамо и логику буба или вредности њиховог инсектског света: наиме, можда и можемо бити фасцинирани снагом буба које померају изузетно велике гомиле животињског измета, али....

Следствено томе, поента је у томе да не тражимо и не тежимо сакривању овог или оног инсектског проблемчића, ове или оне мрље на нашем умишљеном персоналитију, већ промени целокупног нашег инсектоидног бића. Или, коначно, откривању нашег истинског и свима нама заједничког персоналитија. У супротном, увек ће бити да homo homini blatta est[2]. А зна се шта се ради са бубашвабама...

* * *

Св. апостол Павле у својој Првој посланици Коринћанима (15) управо у контексту такве спасоносне промене говори о својеврсном пресаздању (поновном стварању човека). Али рећи ће неко: како ће устати мртви? И у каквом ће телу доћи? Безумниче, оно што ти сејеш неће оживети ако не умре. И што сејеш, не сејеш тело које ће настати, него голо зрно... А Бог му даје тело како хоће... Јер треба ово распадљиво да се обуче у нераспадљивост, и ово смртно да се обуче у бесмртност.

Пресаздање-поновно стварање све твари и човека је стога основна порука вере у тајну Крста и Васкрсења Господњег.

[1] Главни лик приповетке Преображај.

[2] Човек је човеку буба-шваба.

Лопата

2010-11-02T20:56:00.013+01:00

Пошто сам ја и даље прилично заузет неким пословима, опростите ми што не постављам никакве нове текстове - бар не оне које сам ја написао. Данас сам вам пак спремио један текст презвитера Вукашина Милићевића, који је прошле године (у време афере "Црна Река" претпостављам) штампан у Православном мисионару. Говори о једној мени увек занимљивој теми. Погледајте сами:

Било би крајње лицемерно рећи било шта о односу хришћана према страшном проблему наркоманије, а не поменути ову алатку која је наједном добила нову, брутално бесмислену и бесмислено бруталну, симболичку вредност.

Лопата

Мислим да је најстрашније и најважније питање ове приче оно које лежи у њеној основи: питање мотива. Начин на који помажемо, верујем, стоји у нераскидивој вези са оним зашто уопште желимо да помогнемо. Дакле, питање гласи: који је то мотив који може некога ко се зове хришћанином навести да помисли како се наркоманија лечи лопатом или пак џогингом у друштву са пит-булом и доберманом?

Еванђеље је, наравно, препуно заповести и прича о помагању унесрећенима. Додуше, нешто се не сећам да се у њима помиње лопата или кик-бокс. Глупо је уопште објашњавати и полемисати о томе да се насиље баш и не уклапа у Причу о крсту и васкрсењу... И да се неко није дрзнуо да се позове на Павла (1 Кор 5, 5). Па ипак, историја тзв. хришћанских народа и цркава је препуна бруталности и насиља. И то не било каквог, већ оног које се правда спасењем жртве насиља. Насиље које је примењивала инквизиција било је мотивисано жељом да се јеретик излечи од душепогубне заблуде. Крсташки походи су се звали ратовима за ослобађање. И данас има блиставих умова који рат правдају и величају позивајући се на Господњу заповест о полагању живота за ближњега?! То што овакво „жртвовање“ подразумева убијање управо оних који су нам по Еванђељу ближњи и које по истом, свагда проблематичном тексту, треба да благосиљамо и окрећемо им други образ ако нас ударају, то и нема везе... То је вероватно ствар тумачења... А тумачење долази кад љубав одлази... И то је узрок свег овог зла, и наркоманије и „лечења“: одлазак љубави. Јер, не постоје никакве еванђелске заповести; постоји само двострука Еванђелска заповест: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим. Ово је прва и највећа заповест. А друга је као и ова: Љуби ближњега свога као самога себе (Мт 22, 37-39; Мк 12, 30-31). Када се она изгуби из вида и срца, када почне да буде тумачена, онда је све могуће, па и то да наркоманију лечимо лопатама говорећи како то радимо из љубави, само што је то нека виша врста љубави ваљда, она о којој ће љубљени, онако у модрицама подливима и када се пробуди из амнезије, пардон: греха, тек да сазна... Само треба да се стрпи и истрпи... Или нестане... Како то херојски звучи: истрпи или нестане! Баш као и то да ће и осумњичена вештица која се удави или разбије о стену како би доказали своју невиност, захваљујући нама који смо јој из љубави, мотивисани бригом за њено спасење, омогућили да то учини, ући у рај, ваљда...

Када оде љубав, остаје само јадни покушај да се позивањем на закон оправда и преживи сопствени грех. Када оде љубав, која је једина правда, остаје само бедни покушај да се њена карикатура утера, лопатом или пушком, свеједно је. Када оде љубав, онда други постану средства остварења наше врлине и праведности, а не сама врлина и праведност. То што неки ово баш и не преживе, то и нема везе: ко преживи причаће; или: мртва уста не говоре. Само што има један човек, и не само човек, који је говорио и који говори за та мртва уста. Све што треба да радимо је да њега послушамо: Лицемере, извади најпре брвно из ока свога, па ћеш онда видети извадити трун из ока брата свога (Мт 7, 5). Дакле, орган који је оболео и довео до страшне болести наркоманије не налази се само у наркоману.

Безбожници

2010-10-08T03:55:00.002+02:00

Крв тече улицама

безбожничким

авети по храмовима

скрнаве

једни друге.

Сјенке и ђаволи

у крви гуше

једва свјесну децу

а прваци праве гозбе

и наздрављају

људи се блажено

смјешкају

једни другима

а нико не види сузе

оног другог.

Похотници блудниче

по ћошковима светиња

о како

заудара смрад

лицемјерја њиховог.

Курве и развратници

Кућу ка амбису гурају

праведници на гробља

прогнани.

О какав сумпор

и смрад

огањ и бијес их чека!

Плата непокајничка.

На залог живота

пљунули су редом

губава им душа

у блату се ваља.

Зготoвиће себи

међу собом мјесто

гдје ће у свом мраку

када дође

Цар

вјечно умирати.

У вријеме оно...

2010-10-07T19:21:00.000+02:00

У вријеме оно

Господ је крочио земљом.

Данас рептили

ходају усправно

и плоде се са људима.

У вријеме оно

Господ је изгонио демоне из људи.

Данас демони

истјерују људе

из храмова.

У вријеме оно,

слављаху Га у Јерусалиму

и пјеваху Му

„Осана!“

Данас Га се

не сјећају.

Данас, Он је мит.

У вријеме оно,

људи Бога испљуваше,

избише

и распеше.

Данас би учинили исто,

у име Његово.

О, безумни човјече!

Што се чудиш смрти,

мржњи и гријеху

који чине на те?

Еда ли си ти већи од Њега?

Вријеме је

2010-10-07T17:55:00.001+02:00

Изгнан

у пограничје

свијести,

одјећу скидам

и ничице падам

пред крстом срама и лажи.

Као Дамоклов мач

над главом ми виси

кап сопствене крви,

сав ми живот

у три слова

стао.

Ослонца немам,

а мрвице не желим,

удови ми се

растачу

у тами.

Гдје је она ријеч,

гдје је слово,

гдје су звијезде,

гдје је мјесец?

Између свјетова

висим

растргнута ми душа

на граници спава.

Блаженство несвијести

обузима ме

демони праве гозбу

на ранама мојим.

Будим се у зору,

осјетим мирис

свјежег хљеба

и вина,

облачим се и одлазим.

Вријеме је.

Накоте аспидин

2010-10-06T13:40:00.001+02:00

О, накоте аспидин,

што се наслађујеш

туђим гријехом,

пијеш сузе брата својега,

и купаш се

у зноју

сужања својих.

Курво вавилонска,

стани пред огледало

посматрај гнусобу

порођаја свог поганог.

Гледај како из бездана

и слузи

материце твоје

миле штеточине

и трују народ мој

као шкорпије.

Али гле, ево иде Цар Славе

у сили својој,

да благом Рјечју

утјеши стадо своје.

А дјецу твоју, роспијо

и бештијо,

разбиће о камен.

Οвдје, а не тамо...

2010-10-06T12:27:00.002+02:00

Уместо текстова и тема које сам спремао у глави све ово време док сам био одсутан (један је чак и делимично написан и чека да га наставим) - због неких обавеза - следи неколико песама које ових дана избијају из мене.

Овдје, а не тамо, овдје је

плач и шгргут зуба,

странче.

Тамо је свјетлост, а

овдје је мрак,

овдје је смрад,

гној и сузе.

Овдје је лицемјерје,

овдје је поган,

овдје су осмијеси

распаднутих зуба.

Овдје је крв, овдје је страх,

овдје се демони коте,

и оде пјевају оцу свом,

који их прождире једног по једног,

и бљује репове њихове

да их поједу пацови.

Овдје су прозори затворени,

замандаљени, да свјетлост не уђе,

овдје је сумпор, а не ваздух,

овдје је болест, овдје је смрт.

Овдје духом лепрозни

бљују на здраве,

овдје је зараза,

и патња

и бол.

А свјетлост кад дође,

кад дође суд,

у сили љепоте,

љубави и Духа,

оздравиће све.

О калемима

2010-07-28T20:31:00.003+02:00

Осим што волимо калупе, волимо и калеме. Наиме, у нашем народу (а опет је различито од села до села) постоји мноштво ритуала и обичаја, у самом црквеном животу, који пак немају хришћанско порекло. Неке од њих Црква је успешно "христијанизовала", давши им један литургијски карактер, док неки, иако нам се потурају као "црквени" напросто никакве везе с Црквом немају. Проблем настаје - исто као и са већ поменутим калупима - онда када се у тим ритуалима и обичајима види суштина, наспрам литургијског живота и Евхаристије. Најистакнутији пример таквог поимања Православља и Цркве су крсне славе. Када говоримо о пореклу овог само Србима својственог обичаја, стручњаци се умногоме не слажу о истом. По некима, српски народ је до примања православне вере у 9. веку заснивао своју веру на паганским и многобожачким митовима. Пошто се тај утицај паганизма на црквено тло одржао и за време Св. Саве, он почиње да уводи прослављање светитеља у Христу као опозицију другим идолима који су у то време постојали. Такође, постоји податак да и за време Турског ропства, Срби нису увек имали слободу вероисповести, па се уместо одласку у Цркву на литургију прибегавало "кућном богослужењу" у напору да се одржи континуитет литургијског сабрања, где би домаћин куће на неки начин иконизовао свештеника а колач и вино били би замена за Евхаристију. Постоје и друга тумачења настанка крсне славе, али мислим да нема потребе да улазимо у те детаље, јер они по себи нису од суштинског значаја. Било који обичај који се "увезе" у црквени живот није по себи проблематичан, докле се преобрази литургијским карактером и докле представља продужетак литургије. Међутим, данас имамо многе Србе који славе славу, који само на дан славе у храм дођу на освећење жита и колача и преломе га са свештеником (у неким крајевима само жито носе на освећење у храм, а код куће ломе колач), а онда одмах иду кући на банкет. Не иду у Цркву, не причешћују се, не занима их ништа од литургијског живота (без ког напросто нема хришћанства као таквог) - али, молим лепо, они су Срби, они славе славу, они су православци, и обично знају све о хришћанству најбоље. Да не бих ја дужио причу о обезбожењу славе, поставићу текст који је за "Политикин" Магазин 2003. године написао Невен Плећевић, сада ипођакон Димитрије (уз његово одобрење).

Обезбожење крсне славе

Једна од литургијски смисаоних карактеристика православља у Срба свакако јесте крсна слава која на доличан начин осликава богато духовно наслеђе народа, које нам је завештао Свети Сава.
Али данас нажалост, крсна слава служи свему другоме сем као продужетак литургијског славља!
Од дивног, хришћанског обичаја, она је постала пир изелица или или у најбољем случају банкет.
Њена симболика претворена је у окамењени обичај, који је понекад магијски, а не хришћански, и који издвојен и избачен из свете литургије губи свој светосавски смисао.
У светима које прослављамо као своја крсна имена славимо једино светог Господа нашега Исуса Христа. Свако слављење светих појединачно ван Господа Христа није правилно и противи се учењу свете цркве.
Како заиста треба прославити своју крсну славу и када она има хришћански смисао и симболику? Одговор на ово питање мора ући у средиште православнога живота и предања, у свету литургију, да би се кроз њу могла прославити и крсна слава на једини правилан начин.
Жижа живота свакога еванђељем просвећенога човека, требала би да се заснива на учествовању и правилном разумевању, свете литургије која је најзначајније богослужење цркве, и једина потпуна свеза Бога и човека, свеза из које све извире и у коју се све улива, праслика раја то јест вечног блаженства на земљи, духовна бања која окрепљује и оснажује, спасоносни пут којим ходећи примамо благослов обожења, не по природи већ по благодатном дару љубави и безграничне милости Створитеља.
Али савремени човек најчешће нема никакву представу о светој литургији, о њеном спасоносном значају у животу и богословљу.
Реч литургија значи заједничко делање, односно рад, и њен непроцењиви значај састоји се у томе што се на њој врши најсветија, тајна над тајнама, која се назива Евхаристија (приношење) и коју је на тајној вечери установио сам Господ Христос, када је благословио хлеб и дао га апостолима рекавши: " Узмите, једите, ово је тело моје које се за вас ломи на отпуштење грехова", а такође и чашу са вином рекавши: " Пијте из ње сви, ово је крв моја Новога завета, која се за вас и за многе пролива на отпуштење грехова "( Мт, 26; 26-28), " Ово чините у спомен мој" ( Лк, 22;19). Сећајући се ове свете и спасоносне заповести, православна црква већ две хиљаде година, приноси хлеб и вино ( бескрвну жртву за васцели људски род) који се на светој литургији, сабрању верних, претварају благодаћу Пресветога Духа у истинито тело и крв Христову, којима се ми причешћујемо, на отпуштење грехова, сједињујући се са Богом.
Слава истргнута из литургије, нема никаквог смисла не служи циљу, и претвара се у магијску радњу или пагански пир.

У прилог томе да је корен славе једино у литургији, сведоче и литургијски символи саме славе, а то су: колач, вино, свећа и жито.
Колач и вино не представњају ништа друго до сећање на тело и крв Христову, a свећа нас подсећа на реч еванђењску, реч Господњу: " Ја сам светлост свету, ко иде за мном неће ходити по тами". Кољиво ( жито ) симболише уствари Васкресење Христово, јер као што се из трулога зрна пшенице рађа нови клас, тако ће из праха и пепела земаљског устати тела људска, у часу свеопштег васкресења и другог доласка Христовог. На овом месту такође треба исправити и заблуду која постоји у нашем народу, а која се тиче (не)кувања жита за нека крсна имена, јер се по некој непобожној традицији, светитељи деле на живе и мртве. О томе да нема мртвих светитеља налазимо сведочанство у еванђељу по Луки, где апостол надахнут Духом Светим вели: "Бог није Бог мртвих, но Бог живих, јер њему су сви живи" ( Лк, 20;38). Не само да нема "мртвих" светих, већ нема мртвих уопште, јер су Богу сви живи.

Да је српска слава паганизована и обезбожена говори нам и чињеница о њеном претварању у оргијање, на коме људи уместо да славе Бога, прљају душу своју предајући се задовољавању својих чула, преједањем, препијањем и празнословљем, постајући на тај начин погодно оруђе којим руководи ђаво.
Да ли је оправдано овде говорити о нарушавању поста, спремањем мрсне хране за крсна имена која падају у неком од четири поста или у посним данима, јер је таква пракса све израженија, а савети и молбе свештенства се не вреднују јер наш народ све најбоље зна и у све се разуме, па мисле да им свештеници и нису потребни, а незнају да се без свештеника хришћанин не може спасти, јер свештеници су Богом овлашћени да вернима подељују свете тајне. Зар пост није време уздржања, време испитивања и анализе своје савести, време покајања и врлине !
Најжалосније од свега јесте када се слави неки светитељ по налогу разних видовњака и врачара, јер су такви већ у Старом завету приказани као слуге демонске, а у Новом завету и у канонима Светих отаца, свима који се баве магијом и врачањем следује дугогодишња епитимија, а не ретко и искључење из цркве, јер магија као скуп разних окултних сеанси директно негира постојање Бога, а самим тим и човека као разумног бића и круне стварања. Не дајте да вас заварају јер Господ нас упозорава: " Говориће многи лажни прориоци у име моје".
Велика милост Божија је изливена на српском народу, јер је православан, то је велики благослов и дар познања истине, али такође морама бити свести и личне одговорности.

Невен Плећевић

Као што отац Димитрије правилно истиче, слава (или ма који обичај), истргнут из литургијског контекста, постаје магијска радња и пагански пир. Начин хришћанског постојања, смислотворни фактор овог живота јесте литургија, јер се у њој непосредно сусрећемо с Богом и сједињујемо с Њим у Чаши Његовој. Но, пошто смо ипак везани за овај свет, за ову природу, имамо одређене обичаје - радње - ритуале, који нам служе као продужетак литургије. Дакле, ми освећујемо водицу у дому не зато што је то неки магијски ритуал или зато што се ваља. Ми водицу освећујемо управо јер желимо да Бог нас освети и наш дом. Иначе сва освећења су заправо призив Светог Духа да освети те предмете све је то епикелеза. Освећење треба да изврши неку промену у предмету и он постаје нешто што није био. Све што постоји на тај начин постоји да би човеку омогућило, односно помогло да комуницира са Богом. Зато се и вода освећује у нашим домовима. Нажалост, људи данас освештану воду гледају као неки магијски предмет од чије употребе ће им се аутоматски решити сви животни проблеми (или барем здравствени), исто као што са собом у новчаницима и у колима носе иконе светитеља "да би их штитиле" (као да су то неке амајлије!). О обичајима који прате смрт и сахране, а који су потпуно сујеверног и такорећи магијског карактера могла би се написати цела једна књига (и сигуран сам да сви знате бар један такав обичај). Један велики проблем који рецимо постоји у Босни је и тај што се - нарочито у руралним срединама - у обичаје који се практикују око нечије смрти мешају некад и исламски утицаји (за које сад не могу са сигурношћу да тврдим у којој мери имају основа у исламском учењу). Но, као што сам рекао на почетку, ниједан обичај није проблем по себи све док је "христијанизован" и док се не узима као нешто што је самодовољно и изнад литургије. Као што не треба робовати калупима понашања, не сме се робовати ни обичајима. Ако неко рецимо на парастосу, слави, чему већ каже да не може да узме кашичицу жита - из ма ког разлога - не значи да не поштује вас, вашег умрлог, ваш дом, или кога/шта већ, него да у датом тренутку заиста не може да поједе ту кашичицу жита. Ниједан обичај није битнији од литургије, ниједан обичај не постоји без органске везе с њом. Људи често покушавају своје обичаје да потуре као "Свето предање", али се погрешка тако нечег разоткрива тренутачно у сусрету с обичајима суседних места.
Тако да, као што видимо, нису калеми по себи проблем, него оно у шта они, нашим немаром, израсту.

О калупима

2010-07-27T16:17:00.004+02:00

Људи воле да причају о поповима, да их критикују. Како се ето наши попови не старају о својој пастви, а како код католика кад неко једном не дође на мису, свећеник одмах зове телефоном да види зашто тај неко није дошао, да ли је све у реду с њим. А онда се увек нађе неко ко каже како је то код католика све без суштине, празно, како је све то само форма. Па добро. Но, погледајмо онда и нас саме. Не постоје ли и код нас укалупљени облици понашања у Цркви, независни од наше истинске жеље и воље у датом тренутку?
Људи воле да имају правила која ће им дефинисати постојање, која ће их дефинисати као православне, воле да имају ауторитете који ће одлучивати уместо њих. Као да нико не жели да преузме на себе одговорност за своје поступке и буде слободан, сви само гледају како да се ограниче и омеђе што више, заокупљујући се калупима, формама, облицима, и осуђују сваког ко се усуди да делује мимо тих калупа, говорећи како то не може тако, како то није православно. Тако се обавезно при уласку у храм прекрсте, целивају прво централну икону, па обилазе све иконе у храму и целивају их (или мошти светитеља, уколико их у храму има). Није то по себи лоше - далеко било - проблем је када се то ради "јер је ред", а не јер радимо то из срца, и још већи проблем је када осуђујемо друге што то не чине, или што чине нешто другачије - "Види овог, излази из храма окренут леђима олтару!" Притом заборављају (или не знају) да свако село има свој сет правила понашања у храму и око храма. Но, није то оно што нас чини православнима. Нити су они који се другачије понашају мање православни. Суштина Православља је евхаристија - она је суштина живота сваког православног хришћанина. Нећу рећи да је све остало небитно, али је без евхаристије и свести о Њој потпуно бледо и безначајно.
Св. Григорије Ниски и св. Максим Исповедник кажу да је оно што човека чини иконом Божијом управо његова слобода. Зашто онда волимо толико да ограничавамо своју слободу? Да постављамо себи правила која некад не можемо испунити, мислећи да је битно да се неке радње "одраде", небитно да ли их радимо од срца или не? Зар мислимо да Бог не зна да ли се ми крстимо јер то искрено желимо или да ли то радимо ето јер се на том и том месту на литургији људи прекрсте? Или кад пролазимо поред храма? Или кад чујемо звона? Или кад се на помен речи "поклон" на литургији поклонимо? О другим стварима, попут поста, тек и да не говорим (зато што ћемо их обрађивати посебно). И зар заиста мислимо да ћемо, ограничавајући туђу слободу, прекоревајући га јер не прати "правила" за која ми сматрамо да су суштинска и да без тога нисмо православни, бити оправдани пред Богом?
И онда имамо људе који свима звоцају како нису ово урадили како треба, како нису смели да учине ово, како нису смели да учине оно, како ово правило каже ово, како оно правило каже оно - опет пренебрегавајући (или, не знајући) да ми у Православљу не учимо о Богу који седи на свом престолу и лупа нам рецке кад смо које правило прекршили. Ми учимо о једном личном и личносном односу с Богом, крунисаном оваплоћењем Бога Логоса и нашим причешћивањем Његовом крвљу и телом. Према томе, не смемо никад изгубити из вида да Бог није неки безлични судија, велики ревизор и контролор, него Тројица - дакле не безличан, него (чак) три личности. Људи у ограничавању сопствене слободе и неприхватању сопствене одговорности некад иду толико далеко да духовнике зову и за савете шта да кувају. То је заиста радикалан пример неспособности прихватања слободе, и свештеници у таквим случајевима имају онда пуне руке посла да науче људе да им они не служе као кулинарски саветници.
Но, не желим да неко мисли да сам ја против форме као такве - не, она само мора да буде испуњена нашом вољом и да смо у томе целим срцем, а не "јер тако треба". Код оног човека чије је срце испуњено љубављу према Христу и жељом за сједињењем с Њим, те "формалности" долазе саме од себе, и чак и кад се прекрше - оне не владају његовим животом и вером, нити им се вера урушава, јер оне не чине њену суштину. Формалност без љубави према Христу, кроз Евхаристију, и без делатне љубави према ближњем је попут корица од књиге - без књиге. Зато треба увек бити свестан зашто пратимо неку форму и нипошто јој не робовати ради ње саме - а нарочито не осуђивати друге који не прате форме које ми сматрамо битнима (то додуше уме да буде тешко, кад ми од својих форми градимо суштину...). Такође не смемо умишљати како су правила и обичаји у нашој кући или локалној заједници "Свето предање" - ја лично сам рецимо доживео да се оно што неки зову "Свето предање" разликује од храма до храма у једном граду, а камоли од села до села. Будимо увек свесни да једно "амин" и то што се прекрстимо не значи ништа ако није из љубави. Љубимо Бога, љубимо једни друге, остало ће све доћи само.

На Метеорима

2010-07-26T23:42:00.003+02:00

Мислим да је прикладно, пре неке посебне приче, да поставим и на овом месту песму "На Метеорима".
Било је то за време мог кратког искушеништва у манастиру св. Николе на Озрену, близу Добоја. Цео дан сам радио (ако се добро сећам купио сам бубе с кромпира), и предвече сам седео у трпезарији и читуцкао књигу о Метеорима - једну од оних које можете да купите при обиласку, какве идентичне постоје на више језика, направљене ето баш за туристе, иако помало генерички. Но, била је ту једна занимљива слика једне од стена, а испод ње текст: "Зими, када ветар урличе између стена, само одсјај петролејке на прозору показује да ту има живота."
Та реченица ме је инспирисала да напишем ово:

На Метеорима

Горећи од љубави, о Господе, према Теби,

Пењући се од земље ка небу,

Негдје на пола пута,

Нађох ја квасац том хљебу.

И надође љубав ти моја,

У малом и сићушном тијелу,

И не одговара оном што желим,

Ни у стотом, милионитом дијелу.

О Господе, узми ме себи,

Са стијене што лебди над свијетом,

Напоји ме Духом Светим,

Нахрани ме крвљу светом.

И тако у келији малој,

Гдје само петројлејка трепти,

Ти ’мјесто мене живиш,

А Дух твој над стијенама лебди.

у манастиру св. Николе на Озрену
11.07.2001. г.

Да, тад сам лебдео. Сутрадан сам решио да идем кући. Но, на крају се испоставило да је тако такорећи морало да буде, јер се имало других крстова износити пре идеје о манастиру. Неке од њих носим и данас, а шта ће бити после - видећемо.

Осми дан

2010-07-26T23:12:00.002+02:00

Шта је "Осми дан"? Осми дан је онај живот будућег века, за који на крају Символа вере кажемо да га чекамо. Осми дан је крај греха. Осми дан је победа . Осми дан је оно чему сви треба да стремимо.
У Осми дан ћемо Господа гледати лицем у лице.
У Осми дан бићемо с Њим, за трпезом Јагњета Божијег.
Осми дан биће последњи, једини, вечни.
У Осми дан, бићемо слободни. Своји на своме.

А до тад... ако желите, овде ћете имати прилику да прочитате нека моја размишљања о вери, животу, љубави, нади - односно о свему.