Безбожници

Крв тече улицама

безбожничким

авети по храмовима

скрнаве

једни друге.

Сјенке и ђаволи

у крви гуше

једва свјесну децу

а прваци праве гозбе

и наздрављају

људи се блажено

смјешкају

једни другима

а нико не види сузе

оног другог.

Похотници блудниче

по ћошковима светиња

о како

заудара смрад

лицемјерја њиховог.

Курве и развратници

Кућу ка амбису гурају

праведници на гробља

прогнани.

О какав сумпор

и смрад

огањ и бијес их чека!

Плата непокајничка.

На залог живота

пљунули су редом

губава им душа

у блату се ваља.

Зготoвиће себи

међу собом мјесто

гдје ће у свом мраку

када дође

Цар

вјечно умирати.

У вријеме оно...

У вријеме оно

Господ је крочио земљом.

Данас рептили

ходају усправно

и плоде се са људима.

У вријеме оно

Господ је изгонио демоне из људи.

Данас демони

истјерују људе

из храмова.

У вријеме оно,

слављаху Га у Јерусалиму

и пјеваху Му

„Осана!“

Данас Га се

не сјећају.

Данас, Он је мит.

У вријеме оно,

људи Бога испљуваше,

избише

и распеше.

Данас би учинили исто,

у име Његово.

О, безумни човјече!

Што се чудиш смрти,

мржњи и гријеху

који чине на те?

Еда ли си ти већи од Њега?

Вријеме је

Изгнан

у пограничје

свијести,

одјећу скидам

и ничице падам

пред крстом срама и лажи.

Као Дамоклов мач

над главом ми виси

кап сопствене крви,

сав ми живот

у три слова

стао.

Ослонца немам,

а мрвице не желим,

удови ми се

растачу

у тами.

Гдје је она ријеч,

гдје је слово,

гдје су звијезде,

гдје је мјесец?

Између свјетова

висим

растргнута ми душа

на граници спава.

Блаженство несвијести

обузима ме

демони праве гозбу

на ранама мојим.

Будим се у зору,

осјетим мирис

свјежег хљеба

и вина,

облачим се и одлазим.

Вријеме је.

Накоте аспидин

О, накоте аспидин,

што се наслађујеш

туђим гријехом,

пијеш сузе брата својега,

и купаш се

у зноју

сужања својих.

Курво вавилонска,

стани пред огледало

и

посматрај гнусобу

порођаја свог поганог.

Гледај како из бездана

и слузи

материце твоје

миле штеточине

и трују народ мој

као шкорпије.

Али гле, ево иде Цар Славе

у сили својој,

да благом Рјечју

утјеши стадо своје.

А дјецу твоју, роспијо

и бештијо,

разбиће о камен.

Οвдје, а не тамо...

Уместо текстова и тема које сам спремао у глави све ово време док сам био одсутан (један је чак и делимично написан и чека да га наставим) - због неких обавеза - следи неколико песама које ових дана избијају из мене.

Овдје, а не тамо, овдје је

плач и шгргут зуба,

странче.

Тамо је свјетлост, а

овдје је мрак,

овдје је смрад,

гној и сузе.

Овдје је лицемјерје,

овдје је поган,

овдје су осмијеси

распаднутих зуба.

Овдје је крв, овдје је страх,

овдје се демони коте,

и оде пјевају оцу свом,

који их прождире једног по једног,

и бљује репове њихове

да их поједу пацови.

Овдје су прозори затворени,

замандаљени, да свјетлост не уђе,

овдје је сумпор, а не ваздух,

овдје је болест, овдје је смрт.

Овдје духом лепрозни

бљују на здраве,

овдје је зараза,

и патња

и бол.

А свјетлост кад дође,

кад дође суд,

у сили љепоте,

љубави и Духа,

оздравиће све.