Осим што волимо калупе, волимо и калеме. Наиме, у нашем народу (а опет је различито од села до села) постоји мноштво ритуала и обичаја, у самом црквеном животу, који пак немају хришћанско порекло. Неке од њих Црква је успешно "христијанизовала", давши им један литургијски карактер, док неки, иако нам се потурају као "црквени" напросто никакве везе с Црквом немају. Проблем настаје - исто као и са већ поменутим калупима - онда када се у тим ритуалима и обичајима види суштина, наспрам литургијског живота и Евхаристије. Најистакнутији пример таквог поимања Православља и Цркве су крсне славе. Када говоримо о пореклу овог само Србима својственог обичаја, стручњаци се умногоме не слажу о истом. По некима, српски народ је до примања православне вере у 9. веку заснивао своју веру на паганским и многобожачким митовима. Пошто се тај утицај паганизма на црквено тло одржао и за време Св. Саве, он почиње да уводи прослављање светитеља у Христу као опозицију другим идолима који су у то време постојали. Такође, постоји податак да и за време Турског ропства, Срби нису увек имали слободу вероисповести, па се уместо одласку у Цркву на литургију прибегавало "кућном богослужењу" у напору да се одржи континуитет литургијског сабрања, где би домаћин куће на неки начин иконизовао свештеника а колач и вино били би замена за Евхаристију. Постоје и друга тумачења настанка крсне славе, али мислим да нема потребе да улазимо у те детаље, јер они по себи нису од суштинског значаја. Било који обичај који се "увезе" у црквени живот није по себи проблематичан, докле се преобрази литургијским карактером и докле представља продужетак литургије. Међутим, данас имамо многе Србе који славе славу, који само на дан славе у храм дођу на освећење жита и колача и преломе га са свештеником (у неким крајевима само жито носе на освећење у храм, а код куће ломе колач), а онда одмах иду кући на банкет. Не иду у Цркву, не причешћују се, не занима их ништа од литургијског живота (без ког напросто нема хришћанства као таквог) - али, молим лепо, они су Срби, они славе славу, они су православци, и обично знају све о хришћанству најбоље. Да не бих ја дужио причу о обезбожењу славе, поставићу текст који је за "Политикин" Магазин 2003. године написао Невен Плећевић, сада ипођакон Димитрије (уз његово одобрење).
Као што отац Димитрије правилно истиче, слава (или ма који обичај), истргнут из литургијског контекста, постаје магијска радња и пагански пир. Начин хришћанског постојања, смислотворни фактор овог живота јесте литургија, јер се у њој непосредно сусрећемо с Богом и сједињујемо с Њим у Чаши Његовој. Но, пошто смо ипак везани за овај свет, за ову природу, имамо одређене обичаје - радње - ритуале, који нам служе као продужетак литургије. Дакле, ми освећујемо водицу у дому не зато што је то неки магијски ритуал или зато што се ваља. Ми водицу освећујемо управо јер желимо да Бог нас освети и наш дом. Иначе сва освећења су заправо призив Светог Духа да освети те предмете све је то епикелеза. Освећење треба да изврши неку промену у предмету и он постаје нешто што није био. Све што постоји на тај начин постоји да би човеку омогућило, односно помогло да комуницира са Богом. Зато се и вода освећује у нашим домовима. Нажалост, људи данас освештану воду гледају као неки магијски предмет од чије употребе ће им се аутоматски решити сви животни проблеми (или барем здравствени), исто као што са собом у новчаницима и у колима носе иконе светитеља "да би их штитиле" (као да су то неке амајлије!). О обичајима који прате смрт и сахране, а који су потпуно сујеверног и такорећи магијског карактера могла би се написати цела једна књига (и сигуран сам да сви знате бар један такав обичај). Један велики проблем који рецимо постоји у Босни је и тај што се - нарочито у руралним срединама - у обичаје који се практикују око нечије смрти мешају некад и исламски утицаји (за које сад не могу са сигурношћу да тврдим у којој мери имају основа у исламском учењу). Но, као што сам рекао на почетку, ниједан обичај није проблем по себи све док је "христијанизован" и док се не узима као нешто што је самодовољно и изнад литургије. Као што не треба робовати калупима понашања, не сме се робовати ни обичајима. Ако неко рецимо на парастосу, слави, чему већ каже да не може да узме кашичицу жита - из ма ког разлога - не значи да не поштује вас, вашег умрлог, ваш дом, или кога/шта већ, него да у датом тренутку заиста не може да поједе ту кашичицу жита. Ниједан обичај није битнији од литургије, ниједан обичај не постоји без органске везе с њом. Људи често покушавају своје обичаје да потуре као "Свето предање", али се погрешка тако нечег разоткрива тренутачно у сусрету с обичајима суседних места.
Тако да, као што видимо, нису калеми по себи проблем, него оно у шта они, нашим немаром, израсту.
Обезбожење крсне славе
Једна од литургијски смисаоних карактеристика православља у Срба свакако јесте крсна слава која на доличан начин осликава богато духовно наслеђе народа, које нам је завештао Свети Сава.
Али данас нажалост, крсна слава служи свему другоме сем као продужетак литургијског славља!
Од дивног, хришћанског обичаја, она је постала пир изелица или или у најбољем случају банкет.
Њена симболика претворена је у окамењени обичај, који је понекад магијски, а не хришћански, и који издвојен и избачен из свете литургије губи свој светосавски смисао.
У светима које прослављамо као своја крсна имена славимо једино светог Господа нашега Исуса Христа. Свако слављење светих појединачно ван Господа Христа није правилно и противи се учењу свете цркве.
Како заиста треба прославити своју крсну славу и када она има хришћански смисао и симболику? Одговор на ово питање мора ући у средиште православнога живота и предања, у свету литургију, да би се кроз њу могла прославити и крсна слава на једини правилан начин.
Жижа живота свакога еванђељем просвећенога човека, требала би да се заснива на учествовању и правилном разумевању, свете литургије која је најзначајније богослужење цркве, и једина потпуна свеза Бога и човека, свеза из које све извире и у коју се све улива, праслика раја то јест вечног блаженства на земљи, духовна бања која окрепљује и оснажује, спасоносни пут којим ходећи примамо благослов обожења, не по природи већ по благодатном дару љубави и безграничне милости Створитеља.
Али савремени човек најчешће нема никакву представу о светој литургији, о њеном спасоносном значају у животу и богословљу.
Реч литургија значи заједничко делање, односно рад, и њен непроцењиви значај састоји се у томе што се на њој врши најсветија, тајна над тајнама, која се назива Евхаристија (приношење) и коју је на тајној вечери установио сам Господ Христос, када је благословио хлеб и дао га апостолима рекавши: " Узмите, једите, ово је тело моје које се за вас ломи на отпуштење грехова", а такође и чашу са вином рекавши: " Пијте из ње сви, ово је крв моја Новога завета, која се за вас и за многе пролива на отпуштење грехова "( Мт, 26; 26-28), " Ово чините у спомен мој" ( Лк, 22;19). Сећајући се ове свете и спасоносне заповести, православна црква већ две хиљаде година, приноси хлеб и вино ( бескрвну жртву за васцели људски род) који се на светој литургији, сабрању верних, претварају благодаћу Пресветога Духа у истинито тело и крв Христову, којима се ми причешћујемо, на отпуштење грехова, сједињујући се са Богом.
Слава истргнута из литургије, нема никаквог смисла не служи циљу, и претвара се у магијску радњу или пагански пир.
У прилог томе да је корен славе једино у литургији, сведоче и литургијски символи саме славе, а то су: колач, вино, свећа и жито.
Колач и вино не представњају ништа друго до сећање на тело и крв Христову, a свећа нас подсећа на реч еванђењску, реч Господњу: " Ја сам светлост свету, ко иде за мном неће ходити по тами". Кољиво ( жито ) симболише уствари Васкресење Христово, јер као што се из трулога зрна пшенице рађа нови клас, тако ће из праха и пепела земаљског устати тела људска, у часу свеопштег васкресења и другог доласка Христовог. На овом месту такође треба исправити и заблуду која постоји у нашем народу, а која се тиче (не)кувања жита за нека крсна имена, јер се по некој непобожној традицији, светитељи деле на живе и мртве. О томе да нема мртвих светитеља налазимо сведочанство у еванђељу по Луки, где апостол надахнут Духом Светим вели: "Бог није Бог мртвих, но Бог живих, јер њему су сви живи" ( Лк, 20;38). Не само да нема "мртвих" светих, већ нема мртвих уопште, јер су Богу сви живи.
Да је српска слава паганизована и обезбожена говори нам и чињеница о њеном претварању у оргијање, на коме људи уместо да славе Бога, прљају душу своју предајући се задовољавању својих чула, преједањем, препијањем и празнословљем, постајући на тај начин погодно оруђе којим руководи ђаво.
Да ли је оправдано овде говорити о нарушавању поста, спремањем мрсне хране за крсна имена која падају у неком од четири поста или у посним данима, јер је таква пракса све израженија, а савети и молбе свештенства се не вреднују јер наш народ све најбоље зна и у све се разуме, па мисле да им свештеници и нису потребни, а незнају да се без свештеника хришћанин не може спасти, јер свештеници су Богом овлашћени да вернима подељују свете тајне. Зар пост није време уздржања, време испитивања и анализе своје савести, време покајања и врлине !
Најжалосније од свега јесте када се слави неки светитељ по налогу разних видовњака и врачара, јер су такви већ у Старом завету приказани као слуге демонске, а у Новом завету и у канонима Светих отаца, свима који се баве магијом и врачањем следује дугогодишња епитимија, а не ретко и искључење из цркве, јер магија као скуп разних окултних сеанси директно негира постојање Бога, а самим тим и човека као разумног бића и круне стварања. Не дајте да вас заварају јер Господ нас упозорава: " Говориће многи лажни прориоци у име моје".
Велика милост Божија је изливена на српском народу, јер је православан, то је велики благослов и дар познања истине, али такође морама бити свести и личне одговорности.
Невен Плећевић
Као што отац Димитрије правилно истиче, слава (или ма који обичај), истргнут из литургијског контекста, постаје магијска радња и пагански пир. Начин хришћанског постојања, смислотворни фактор овог живота јесте литургија, јер се у њој непосредно сусрећемо с Богом и сједињујемо с Њим у Чаши Његовој. Но, пошто смо ипак везани за овај свет, за ову природу, имамо одређене обичаје - радње - ритуале, који нам служе као продужетак литургије. Дакле, ми освећујемо водицу у дому не зато што је то неки магијски ритуал или зато што се ваља. Ми водицу освећујемо управо јер желимо да Бог нас освети и наш дом. Иначе сва освећења су заправо призив Светог Духа да освети те предмете све је то епикелеза. Освећење треба да изврши неку промену у предмету и он постаје нешто што није био. Све што постоји на тај начин постоји да би човеку омогућило, односно помогло да комуницира са Богом. Зато се и вода освећује у нашим домовима. Нажалост, људи данас освештану воду гледају као неки магијски предмет од чије употребе ће им се аутоматски решити сви животни проблеми (или барем здравствени), исто као што са собом у новчаницима и у колима носе иконе светитеља "да би их штитиле" (као да су то неке амајлије!). О обичајима који прате смрт и сахране, а који су потпуно сујеверног и такорећи магијског карактера могла би се написати цела једна књига (и сигуран сам да сви знате бар један такав обичај). Један велики проблем који рецимо постоји у Босни је и тај што се - нарочито у руралним срединама - у обичаје који се практикују око нечије смрти мешају некад и исламски утицаји (за које сад не могу са сигурношћу да тврдим у којој мери имају основа у исламском учењу). Но, као што сам рекао на почетку, ниједан обичај није проблем по себи све док је "христијанизован" и док се не узима као нешто што је самодовољно и изнад литургије. Као што не треба робовати калупима понашања, не сме се робовати ни обичајима. Ако неко рецимо на парастосу, слави, чему већ каже да не може да узме кашичицу жита - из ма ког разлога - не значи да не поштује вас, вашег умрлог, ваш дом, или кога/шта већ, него да у датом тренутку заиста не може да поједе ту кашичицу жита. Ниједан обичај није битнији од литургије, ниједан обичај не постоји без органске везе с њом. Људи често покушавају своје обичаје да потуре као "Свето предање", али се погрешка тако нечег разоткрива тренутачно у сусрету с обичајима суседних места.
Тако да, као што видимо, нису калеми по себи проблем, него оно у шта они, нашим немаром, израсту.
